I šta posle činiti?

Napunio je ovaj naš grad, Sombor, 257 godina. Ustvari, tada je bio grad, dok se danas nekadašnje zvanje svelo na opštinu. To je ono, da imate bar nešto.
Kao i svaka proslava, i ova 257-ogodišnjica svečano je obeležena. Skoro kao sve one ranije, sa svim onim istim likovima i sa skoro istom pričom. E, da! Prvih proslava od dobijanja statusa, pametni naši preci održavali su svečanosti i na njima pojačali svoje aktivnosti kako bi ovaj grad bio još bolji i jači. Posle toga su odlazili da izlumpuju, što i dokazuje priča o razbijenim bokalima u centru grada i nabavci u Baji, one lepe 1749. godine. Nije im bilo ni hladno. I tako su oni srećno živeli. A gde smo tu mi, hoće li pokolenja, makar i posle dva i po veka pamtiti sinoćnu svečanost za dan grada? Neće pamtiti, ali će nadam se i dalje postojati SOinfo.org, gde će na miru moći da pročitaju šta su nam radili naši silni vlastodršci. Prvo su se uveli u omiljenu im veliku salu. Svi se namestili da vide Bitku kod Sente i redom počeli. Malo su sebi priuštili „Iuventus cantat”, zatim se na deset šlajfni (jedna A4 strana), gusto kucanim fontom deset obratili sami sebi, kao „baš ovo nismo znali”. A nisu znali sve nazive ulice grada Sombora iz 1874. godine. Nisu znali ni ko je bio treći brijač u gradu, a ni gde mu je bila radnja. Nisu znali ni kog datuma se gradom provozalo najviše kočija. Takvi datumi, a ne znaju. Neoprostivo. A guza im trne. Onda kod šestog čitanja, četvrtog pasusa na osmoj strani počnu da se vrpolje. Sve im glave spadaju, a spala bi i neka noga, da se nisu nagurali kao ludi. Onda opet malo uspijaju, pa se ozbiljno uključe u slušanje sa sve pogledom na platno, gde se treći put obrće braonsko bela fotka sa nekim neznanim ulicama i junacima. Mudro micane, pod veštim prstom glavnog nam organizatora.
I tako mi od Svečane do Svečane, i pravac do... Najmlađi podatak beše iz 1993. godine i to naravno nikog nije pogodilo. „Pa znaš ti da sam ja tada bio u najvećoj snazi sa 73. godine” - reče neko iz publike, tj jedan od najpribranijih i najodrešitijih, onaj svakodnevno i svuda prisutan, kome ništa na promiče.
A pre neki dan saznadoh. Išli ljudi po poklon, kod onog što ima skoro pa ko oni. Nov je u priči, „moraš malo dati, da nas podmažeš”. Ne znam reče li im neko da su oni nas sve podmazali, da nas još nas mažu, a ne znaju ni bokal, s' početka, da razbiju. Ko nije bio, ne zna da je krov Županije malo nakrivo, nedopustivo.
@ Sub, 18.02.2006. 09:06
sombor
Prethodna vest Sledeća vest