- Ova knjiga, strukturisana u trideset tri poglavlja, predstavlja dragocen pregled političke istorije Vojvodine tokom tri protekla veka (1690–2000). Iako u osnovi publicističko delo, po stilu pisanja, ozbiljnosti pristupa i obimnosti korišćene literature čita se kao najbolje istoriografsko štivo - pisao je časopis „Republika” 2001. godine, kada je i objavljena.

O knjizi će, pored autora, govoriti: Ištvan Pastor, predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, Marta Varju, v.d. urednika dnevnog lista Mađar so i Ferenc Nemet, direktor Izdavačkog preduzeća „Forum”. Moderator promocije biće Jožef J. Fekete, novinar Mađar soa. Predstavljanje knjige Dimitrija Boarova zakazano je za 18 časova u Mađarskoj građanskoj kasini.

Večeras u 20 časova u Narodnom pozorištu biće prikazana tragikomedija „Lizelot i maj” Mađarskog kamernog pozorišta iz Sente u organizaciji Mađarske građanske kasine. Cena ulaznica je 350 dinara, a za učenike u organizovanim grupama sto dinara manje.

- „Zapadna Bačka je za mene domovina, Zapadna Bačka je za mene domovina”. Nisam neka ličnost raspložena za pokret, nerado odlazim odavde, jer mislim da u ovom kraju, uprkos nekim mišljenjima, postoji zaostavština umetnosti i književnosti, koje je zadnji sumirao Janoš Herceg. Izdvojio bih Kornela Sentelekija, koga mnogi smatraju začetnikom vojvođanske mađarske književnosti. Kada se nastanio u Sivcu počeo je da uređuje književni časopis Snoplje (Kalangya), kao i kulturni život, kako u selu, tako i u regionu. Ta njegova aktivnost podudarala se sa pokretima koji su posle Trijanonskog sporazuma (posle 1. Svetskog rata) nastali u delovima Rumunije i Slovačke nastanjenim Mađarima. Nezavisno jedni od drugih postavili su gotovo identične ciljeve: u to je spadala spoznaja da više ne pripadaju Mađarskoj, da treba prihvatiti bivstvovanje kao manjina, izgraditi veze i mostove sa većinskim narodima, ali gledati prema Mađarskoj i otvoriti prozore prema svetskoj književnosti - ispričao je Jožef J. Fekete.

Pesnikinju Moniku Čik u intervjuu Jožefa J. Feketea objavljenom u časopisu „Krik” najviše je zainteresovao deo koji se odnosi na njegovo detinjstvo, pa je zamolila Feketea da pokuša da sumira taj period svoga života:

- Majka me je vrlo rano naučila čitanju, ali da bih počeo da čitam, morala je prvo da mi usadi ljubav prema pisanoj reči. Mnogo mi je čitala, na primer, dok sam sa četiri godine ležao sa žuticom pročitala mi je Poslednjeg Mohikanca, od početka do kraja. Mnogo sam boravio u Staroj Moravici, kod majčinih roditelja, koji su me okružili neizmernom ljubavlju. Deda je bio limar. Tamo je radionica, alat, rad, upotreba alata bila svakodnevnica, pa se nekako na mene prenela vrednoća, svest o odgovornosti i obavezama. Bilo je to neko nevidljivo vaspitanje. Moje držanje nije izgradio usmereni pedagoški rad, nego život koji me je okruživao u porodici - kazao je Jožef J. Fekete.

Na pitanje kako vidi današnju ulogu književnosti i kako književnost stupa u odnos sa publikom Fekete je odgovorio:

- Ovo je jako komplikovano pitanje koje zahteva vrlo opširan odgovor. Ja već 30 godina ne radim u prosveti, ali mislim da književnost ne može da se zavoli ako se čitaju stari tekstovi. U mađarskom jeziku to je na primer Zrinski, mađarski barok. To nije tekst koji bez pripreme može da se stavi pred učenika i da ga zavoli. Isto mogu da kažem i za nastavu jezika, ne može srpski jezik da se nauči i zavoli ako upoznavanje sa književnošću počnemo sa Njegošom. Trebalo bi naći neka rešenja koja će premostiti ove probleme. Mislim da književnost nikada nije imala neki zadatak, već postoji da bi je bilo i da čoveka kroz čitanje učini srećnim, da mu pomogne u samospoznaji i da ga zabavlja. Smatram da književnost nema ulogu da menja svet i modifikuje politiku i zato očekujem fleksibilnost od kritičara i vodećih ličnosti književnih kanona - izložio je Jožef J. Fekete.