Sport Kultura Društvo Obrazovanje Privreda Poljoprivreda Sela
• Tužne slike nedelje u centru grada

Naša sugrađanka uputila je foto prilog „jedne nedelje” u Dositejevoj ulici i na Pijaci u lancima.

Foto 36327Foto 36324 Poštovani želim da ukažem na žalosni prizor Dositejeve ulice u nedelju pre podne. Ista slika se ponavlja svakog vikenda, u subotnje i nedeljno jutro. - Ulica koja je u samom centru grada, kojom svi mi prolazimo, pa i turisti je ispovraćana i smrdi na urin... Mislim da treba da nas bude sramota - piše u komentaru naše sugrađanke koja je ove prizore „ovekovečila” fotografijama. Postavlja pitanja gde su nadležne službe koje bi trebalo da čiste i peru ulice, ako je već evidentno da problem postoji i kad se taj problem ne rešava na druge načine?! Izrazila je nadu da će njen apel uroditi plodom i da će biti učinjeno nešto da grad ipak bude čistiji.
Zabrinuta sugrađanka je prilažila je i fotografije „Pijace u lancima” po završetku nedeljno „radnog vremena”. Kako se može videti, pijaca je neočišćena, a ostaci robe su uglavnom pod tezgama. Prizor suprotan afinitetima grada - negovanju tradicije i očuvanja prepoznatljivih gradskih mini lokacija što „Pijaca u lancima” sigurno jeste.
savamajstor @ Čet, 15.08.2019. 07:00
dositejeva ulica društvo komentar pijaca u lancima pismo čitalaca sombor
• Slobodni mediji donose bolje društvo

Međunarodni dan slobode medija obeležava se 3. maja širom sveta. Još uvek u većini zemalja novinari ne mogu da rade svoj posao bez brige za svoju sigurnost, što je slučaj i u Srbiji.

Foto 35584 Srbija je jedna od evropskih država u kojoj je sloboda medija na prilično niskom nivou. Pri tome, sloboda govora ne sme da se pomeša sa davanjem medijima slobode da objavljuju vulgarnosti, da na najodvratniji način žigošu učesnike u javnom životu, ali i obične građane koji istupaju protiv nepravde proistekle iz postupaka vlasti, funkcionera, perfidnih u zloupotrebi moći dobijene od naroda na izborima, odnosno privrednika koji bez pardona gaze po pravima i dostojanstvu radnika. Pravi mediji uvek izveštavaju na osnovu činjenica i za opšte dobro društva, a takvih medija je u Srbiji opasno malo. Zagledajte se u izveštavanje tabloidnih medija, bilo da su u pitanju novine, televizije, portali i videćete da se objavljuje neverovatna količina raznih vulgarnosti i lažnih vesti koje su pravi mamac za građane, konzumente medija. Na takav način se skreće pažnja sa realnih, životnih problema, istina se relativizuje i sve je teže razlučiti šta je istina, a šta laž. Na prvi pogled se čini da posledice nisu strašne, ali kada se to dešava godinama, društvo postaje izvitopereno, nepisane moralne granice postaju nevidljive, što na kraju dovodi to toga da novinar koji se usudi da otvoreno prenese neprijatnu istinu biva progonjen, trpi pretnje, a u ekstremnim slučajevima, kakvih je u Srbiji bilo, biva ubijen. Isto tako velika opasnost su i udvorički mediji koji bez ikakvog kritičkog pogleda prenose samo informacije koje dolaze iz izvora vladajućih struktura, stvarajući tako lažnu sliku o realnom svetu i tako omogućuju duboku korupciju u kojoj najčešće i sami učestvuju, lažno se pozivajući na slobodu govora. Zato se informacije ne smeju upijati bez razmišljanja o njihovoj verodostojnosti, jer jednostrano informisanje na kraju dovodi do diktature, koja državi uvek nanosi nepovratnu štetu.
Poštujmo prave novinare. Informacije, vesti, reportaže, istraživačke priče objavljuju da bismo svi živeli u boljem i poštenijem društvu.
triletrip @ Pet, 03.05.2019. 02:42
društvo komentar mediji međunarodni dan slobode medija novinar sombor tabloidi
• Art mahinacija

Kao rođena Somborka profesionalno vezana za kulturu više od 30 godina kroz posao profesora i istraživačkog novinara u Kanadi, Americi i mnogim drugim delovima sveta, veoma se radujem svakom povratku u Sombor. Već desetak godina svako leto provodim u svom porodičnom domu u centru grada, uživajući u uspomenama iz detinjstva. Ponukana stvarima koje su mi sada već izuzetno jasne, želela sam da u najboljoj nameri podelim sa građanima našeg grada svoje viđenje vezano za organizaciju somborskih kulturnih dešavanja.

Foto 34117Izuzetno je mnogo primera o kojima bih mogla da pišem i pošto bi mi za to trebalo mnogo prostora i vremena, usredsrediću se samo na dva skorija dešavanja koja idealno mogu da posluže kao primeri art mahinacije. 
Primer prvi
Krajem avgusta meseca u Somboru se po drugi put desila „Art okupacija” koja kao ideja zaslužuje sve pohvale, nažalost potpuno zatamnjena neopravdano visokim troškovima, potrošenim za svega dva dana koliko je trajala manifestacija. Po zvaničnim podacima koji se mogu pronaći na stranici KC „Laza Kostić”, za „Art okupaciju” potrošeno je dva miliona dinara, izraženo u evrima, blizu 17.000 evra.
Ako se uzme u obzir da su izvođači i učesnici većinom đaci i studenti koji nisu plaćeni za svoje nastupe, da njihov broj nije bio prevelik i da su smeštaj i ishrana organizovani u Domu učenika, postavlja se pitanje na koji način će organizatori opravdati visok trošak.
Istovremeno, nameće se pitanje kako je moguće da tokom leta nismo imali slične nastupe somborskih umetnika koji su za istu ili čak manju sumu novca mogli da nastupaju barem mesec dana, ako ne i više. Da li su somborski umetnici nepoželjni za gradske vlasti u Somboru ili je za njih rezervisana neugledna i neosvetljena bina u centru grada ispred Gradske biblioteke, na kojoj se pod okriljem Mesne zajednice „Venac” organizuje program sumnjivog kvaliteta sa isključivim ciljem da se podigne promet samo jednog ugostiteljskog objekta koji povrh svega nema ni osnovne uslove za obavljanje delatnosti.
Zaključak - potrošite novac na lokalne umetnike finansirajući njihove projekte obogaćujući svaki dan somborskog leta, koje je i ove godine karakterisala pustoš na glavnoj ulici, netipična za neka protekla vremena. Sprečite mahinacije i neprikladno trošenje javnih sredstava.
Primer drugi
Završen je prvi somborski filmski festival pod nazivom koji verujem nije u stanju niko da zapamti, pa se ni ja sama neću truditi da ga navodim. Pod pokroviteljstvom gradonačelnice Dušanke Golubović  i Džona Sevidža, kako piše u zvaničnom saopštenju, za ovu manifestaciju predviđeni su troškovi od 18.000.000 dinara što je adekvatno iznosu od 150.000 evra. Pozamašan budžetski izdatak za festival u pelenama, na kojem bi pozavideli i mnogi drugi festivali sa višedecenijskom tradicijom.
Izuzetan sam ljubitelj filma, pa sam već prve večeri pohitala da vidim šta se dešava, istina sa par minuta zakašnjenja, ali ipak na vreme da osetim draž svečanog otvaranja. Lepo zamišljeno otvaranje sa prisustvom mnogih gostiju i već pomenutom gradskom svitom. Verujući da ćemo svi uživati u programu koji je, istini za volju, kasno počeo i predugo trajao, pomislila sam da je ovo konačno nešto vredno pažnje. Nažalost, već nakon svečanog otvaranja gradska vlast se brže bolje pokupila i napustila salu, ne udostojivši se da odgledaju makar prvu epizodu odlične serije „Koreni”. Izgledalo je kao da su dovedeni na silu i da su jedva čekali trenutak da zbrišu glavom bez obzira u strahu da bi mogli nešto i da nauče. Žalosno je bilo gledati polupraznu salu na prvoj projekciji, a kada je oko 22:30 počela projekcija filma „Ederlezi rajzing”, ostalo je svega dvadesetak najupornijih. Verovatno su to bili oni koji nisu morali sledećeg jutra hitati na posao, te su mogli odgledati ovu odocnelu projekciju.
Šokirana takvim ophođenjem onih istih koji su podržali i finansirali ovaj festival, nisam bila lenja, te sam pažljivo ispratila i naredno veče. U podsvesti sam znala, ali sam se opirala verovanju da će festival doživeti fijasko već na samom početku. Nema većeg promašaja, nego kada nedostaje publika, a to se upravo dogodilo druge večeri. Pomislila sam da su građani Sombora po nekom prećutnom dogovoru bojkotovali festival, ali nakon kratke revizije mišljenja shvatila sam da je razlog bojkota skriven u averziji prema lokalnoj vlasti i naročito prema ljudima koji vode kulturne aktivnosti u gradu i okolini. 
Teško je reći da li su na sve uticala govorkanja o planiranom snimanju filma, koji su inicirali već pomenuti direktor somborskog pozorišta koji se, usput rečeno, uvek pojavljuje na u projektima koje karakterišu velika novčana sredstva, jedan bivši gradonačelnik i nekada slavni reditelj iz Hrvatske. Nakon što je reditelj proveo par nedelja u Somboru o trošku lokalnog budžeta, shvatio je da mu je podvaljena sarajevska priča iz Drugog svetskog rata, koju je trebalo prikazati kao somborsku, te je uz teške reči napustio grad i projekat. Na sve to treba dodati i šuškanje da je reditelj bio smešten privatno, u domu jednog od lokalnih većnika, što je takođe plaćeno iz istog gradskog buđelara. Tako smo ostali bez grandioznog projekta koji su lokalne vlasti najavljivale kao film koji je trebao da bude prikazan na somborskom filmskom festivalu.
Nije lako prevariti Somborce ponosne na dugu i svetlu kulturnu tradiciju, te opravdati ovako veliku sumu novca koja je, tobože, potrošena na organizaciju festivala, a realno preusmerena na nešto sasvim treće. Daj Bože da nije nešto gore, ali o tome neću ni da govorim, da ne bih bila shvaćena kao neko ko želi da ocrni pojedine aktere u ovoj ma(hina)nifestaciji.
Nakon svega, pitam se da li će tim koji je odgovoran za ovakav, pre svega, finansijski promašaj, krivično, ili bilo kako drugo, odgovarati za sredstva građana Sombora koja su se slila u džepove svih, samo ne Somboraca, u vremenima kada se posao teško nalazi, kada je pola radno sposobnih odlučilo da se odseli iz grada, kada majke napuštaju decu i muževe da bi radile najbednije plaćene poslove daleko od doma i porodice. Ovo je odličan primer kako se osioni ljudi ophode prema javnim sredstvima, naročito kada im je osigurano da za ništa neće morati da odgovaraju i da je pod zaštitom politike sve dopušteno. Bojim se da je moj Sombor, kao i cela Srbija, zapao u duboku koruptivno-kriminalnu krizu iz koje će veoma teško izaći.
Zaključak – volela bih da dobijem na uvid finansijski izveštaj sa festivala, ali i bez toga verujem da je novac koji je potrošen na prikazivanje studentskih filmova u takmičarskom delu, kao i ostalog programa festivala mnogo manji od sume koja je prikazana. Bez odgovornosti najodgovornijih za ovakav način rada, društvo će da tone sve dublje, a krivci će da postaju sve oholiji, dok će ostalima ostati da beže glavom bez obzira. Moj avion poleće za par dana, jer to je odluka koju sam donela pre mnogo godina, ali avioni i autobusi puni somborske dece odlaze u nepovrat, a da se niko od onih koji su prouzrokovali taj egzodus ni ne zapita u čemu je nihova krivica. No, kao što ništa nije večno, neće ni njihovo večno trajati. Zapitaće se oni gde su pogrešili kada jednog dana očajnički budu pratili rep aviona u kojem će biti njihovo najdraže. Do tada, moj savet im je da paze kada stavljaju svoje ime iza nečega što očito predstavlja prevaru, jer ljudi sve vide i pamte...
Izvor: Dr Vera C. | triletrip @ Uto, 18.09.2018. 08:20
art okupacija društvo filmski festival komentar kultura pisma čitalaca sombor
• Opasna igra na Apatinskom putu

Somborski vozači sve češće ignorišu semafor na uglu Apatinskog puta i obilaznice, tj. prolaze kroz crveno.

Foto 32886 Iako se na ovoj raskrnici na Apatinski put uključuju teretna vozila, ali i motociklisti koje je ponekad teško primetiti, neki vozači biraju da ignorišu crveno svetlo na semaforu. Time ne samo da rizikuju svoje živote, i živote drugih učesnika u saobraćaju, već i visoku kaznu. Član 142 Zakona o bezbednosti saobraćaja za takav prekršaj predviđa minimalnu kaznu od 15.000 dinara, 6 kaznenih poena i zabranu upravljanja vozilom od najmanje 3 meseca, a mnogo drastičnije mere su predviđene ako prilikom prekršaja dođe do nezgode. Rešenje ovog problema može biti u strožijoj saobraćajnoj kontroli, i rekonstrukciji raskrsnice u kružni tok saobraćaja, no mnogo lakši i po budžet bezbolniji način je da svako od nas poštuje saobraćajne propise. Na kraju, 20 sekundi koje uštedimo prolaskom kroz crveno nam neće ništa značiti u životu, osim ako u tom procesu izazovemo nesreću.
U Srbiji godišnje u saobraćaju pogine oko 2000 ljudi, što je i do tri puta više u odnosu na evropske zemlje, gde je poštovanje saobraćajnih propisa na mnogo višem nivou.
Izvor: Srđan Bajić | triletrip @ Pon, 15.01.2018. 11:30
apatinski put bezbednost saobraćaja crveno svetlo društvo komentar obilaznica saobraćaj semafor sombor zakon
• Blog: 42195

Komentar Duška Sekulića, blogera SOinfo.org portala.

Foto 31151Foto 31147Počelo je! Neko je naredio Vlasti da uzvikne „Start”, i on je to uspešno učinio. Nisam slučajno napisao slovo „V” veliko. Vlasta je ime. Vlasta otvara, a vlast zatvara. To je jedna od mnoštva njihovih razlika. Vlasta se setio Sombora, a vlast ga se gotovo nikad ne seti. Vlasta je u Somboru vidao rane, a vlast ih Somboru stvara. Vlasta je veliki glumac, čovek sa maratonskim glumačkim i životnim stažom, i sasvim je logično da baš on svojim rečima zakotrlja kocku ovogodišnjeg pozorišnog maratona. Vremešni mangup je i ovu ulogu odigrao u svom maniru, gospodskim šarmom izmamivši smeh i poštovanje pozorišno „pismene” publike. A onda je počeo spektakl. Kako drugačije opisati predstavu „Na Drini ćuprija”, reditelja Kokana Mladenovića. Predstava koja je uzburkala kulturno-političku scenu Srbije nedavnim učešćem na Sterijinom pozorju, na kojem je iz nesumnjivo političkih razloga ostala bez zaslužene glavne nagrade, dobila je čast da uveliča ovo dvadest peto okupljanje pozorišnih maratonaca u Somboru. Ako se može u dve reči napisati kritika ovog Mladenovićevog remek-dela usudiću se da napišem: „Boli glava!”. I zaista boli glava od glumačkih bravura svih aktera, od scene koja je donela Drinu na daske, od režije koja je u most uzidala istoriju koja je počela 1571. godine, a kojoj se kraj ne vidi, do publike koja je uzdisala i tapšala kad je trebalo i koja je na kraju ustala da se pokloni geniju. Ne bi bilo umesno prepričavati „Ćupriju”, ali valja napomenuti da je svojom surovošću ovaj komad uspeo, kao malo šta do sad, opisati zlo koje baštini ovo podneblje, i ukazao na besmisao ludila koje beleži istorija i sam most na Drini. Glumci koji bezbroj puta menjaju uloge pokazuju da su i vezir i janičar i muftija i sveštenik i ustaša i srpski paravojnik zapravo jedan te isti čovek koji se periodično vekovima rađa iz blatnjavog drinskog priobalja. I da nema kraja toj klici iz koje niče ono jedino što može udružiti narode u Bosni, a to je baš to zlo od kojeg glava puca. „Ne postoji ništa uzvišenije, što je ljudska ruka napravila, od česme i ćuprije”, je parafraza one srži koju ova predstava nosi u sebi. Život i spajanje. I pitanje nad pitanjima „Zašto ljudi ruši mostove među sobom i zašto ubijaju život u sebi?”.
Ova predstava ima i jednu ozbiljnu manu. Jer je prva na repertoaru Maratona, i jer će sve predstave koje budu igrane narednih večeri, bez potcenjivanja, biti u njenoj senci. Ili će to možda doneti i nešto dobro- dodatni motiv za ostale da i oni uspešno istrče trku. Što se tiče opšteg žala i javnog društvenog bunta zbog nedobijanja nagrade na Pozorju, mislim da je vreme da se s tim prestane. Kokan Mladenović je vezao neraskidivu nit s jedne strane za most, s druge strane za nebo, i uz tu nit se suvereno penje. Svaka čast Steriji. Kokan za ovu režiju zaslužuje Nobela.
Izvor: Duško Sekulić | savamajstor @ Pet, 16.06.2017. 21:37
25. pozorišni maraton blog duško sekulić kokan mladenović komentar kultura na drini ćuprija sombor sterijino pozorje vlasta vlaisavljević
>>
123