Sport Kultura Društvo Obrazovanje Privreda Poljoprivreda Sela
• Da je Sombor postao Holivud....

U susret premijeri predstave „Kad bi Sombor bio Holivud“, autorskog projekta Kokana Mladenovića, inspirisanog dramom Radoslava Zlatana Dorića, u Narodnom pozorištu Sombor priređeno je veče posvećeno kinematografu Ernestu Bošnjaku.

Foto 33069Foto 33068 Domaćin večeri bio je Radoslav Zelenović, stručni konsultant na novoj predstavi, čija je premijera zakazana za 17. februar, a njegov gost bio je Kokan Mladenović, kao i glumci i autorska ekipa predstave. Radoslav Zelenović je bivši urednik Filmske redakcije RTS-a, kao i Arhiva Jugoslovenske kinoteke, a danas je upravnik Audio-vizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU. On je ovom prilikom predstavio stvaralačku ličnu kartu Ernesta Bošnjaka, ispričao zanimljive priče o životu, radu, idejama i problemima sa kojima se susretao istinski pionir filma.
- Pokušaćemo na neki način da vam ispričamo priču i da otrgnemo od zaborava čuvenog Somborca Ernesta Bošnjaka, pionira jugoslovenskog filma - istakao je na početku večeri direktor Narodnog pozorišta Sombor Mihajlo Nestorović.
Publika je bila u prilici da čuje mnoge zanimljive priče o Ernestu Bošnjaku, ali i da pogleda njegove filmove, koje verovatno ranije nije imala prilike nigde da vidi: Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju u Somboru (1912), Probne snimke prve jugoslovenske tvornice filmova (1923), Pokušaj umetničkog filma Ernesta Bošnjaka (1925), Moja draga kolevka (1924), Ovde traži pa ćeš pronaći milijon (1925), Fudbalska utakmica (1930) i Skautske vežbe u Somboru (1930).
- Bošnjak je bio jedna renesansna ličnost. On se pre svega bavio štampanjem novina i mnogo toga drugog, ali je od početka imao fiks-ideju da u Somboru napravi fabriku filma. Otkud ta lucidnost i ta pamet u nekom trenutku kad se uopšte nije znalo u šta će film da se izrodi? Otkud tom čoveku ideja da već 1906. godine ima svoj bioskop u vašem gradu? Lajt motiv njegovog stvaralaštva je bio igrani film, kao jedna zahtevna forma, što pokazuje da je reč o čoveku neverovatnih ideja. Filmom su se u to vreme bavili bogati ljudi. Film je bio skupa zabava. U takvom kontekstu, kada film nije bio daleko od vašarske zabave, pojavljuje se čovek poput Ernesta Bošnjaka koji je shvatio da je film nešto sa čime može da se radi i od čega može da se živi. Naravno, to mu se kasnije obilo o glavu jer je 400.000 dinara koje je zaradio u životu kompletno uložio u film i od svega toga ostala je samo filmska traka. Film ne traje mnogo, traje 120 godina, i možda nije promenio vek iza nas ali ga jeste obeležio. Svaka civilizacija ima svoj jezik, a jezik naše civilizacije su pokretne slike. U almanahu iz 1925. stoji podatak da u Kraljevini Jugoslaviji postoji 431 bioskop, 81 u užoj Srbiji i 90 u Vojvodini. Bioskopi su od početka dobro primljeni, ali nažalost, u tranziciji bioskopi su pretvarani u sve i svašta. Na mestu gde je održana prva bioskopska predstava u Beogradu, šesta u Evropi, danas se nalazi kockarnica. Uvek zanemim pred činjenicom da jedan takav prostor nismo uspeli da sačuvamo. Šta bi bilo sa ovom zemljom da je 1914. ili 1923. godine imala svoju fabriku filmova? - istakao je Zelenović.
On je predložio da se razmisli o pravljenju jednog memorijalnog prostora gde bi se sakupilo sve ono što je vezano za Ernesta Bošnjaka, kao i da on dobije svoju ulicu u gradu i da se na taj način dâ na značaju istinskom pioniru filma.
- To što mi radimo u predstavi nije samo taj Ernest Bošnjak koji je obeležio Sombor svoga doba, nego metafora jednog velikog umetnika koji nadrasta i svoj grad i svoje vreme. To neprihvatanje i nerazumevanje onih koji su mogli da učine ovaj grad veličanstvenim, a to se nije dogodilo, nije specifikum samo onoga doba, već se u dobrom kontinuitetu odbacivanja nastavlja do dana današnjeg. Zašto Sombor nije postao fabrika snova ako je neko već žrtvovao svoj život da to postane? Kako smo došli do toga da živimo u gradovima bez bioskopa? Kako smo došli do toga da bioskopa ako ima, onda ih ima isključivo u tržnim centrima? O tom vremenu koje je izgubilo svoju romantiku, o tom vremenu na onaj način na koji ga je Bošnjak doživljavao, kao umetnost koja može da promeni jedan grad, da promeni svet, o tome je naša predstava. Ona je traganje za novim snom. Predstava nema teksta, imaćemo table sa tekstovima kao u nemom filmu, imaćemo živu muziku koja će biti izvođena na sceni. Pravimo predstavu o epohi nemog filma, a to čega smo se dohvatili, to je nešto jako sklisko. To može da bude izuzetno zanimljivo, a može da bude i izuzetna katastrofa jer je žanr nemog filma u pozorištu redak ili ga ni nema. Samo da nam se ne desi da bude nemi film pa da nema ni aplauza - rekao je Kokan Mladenović.
U predstavi Marko Marković igra mladog Ernesta Bošnjaka a David Tasić Daf starog. Pored njih igraju i Ivana V. Jovanović, Minja Peković, Milijana Makević, Vanja Nenadić, Dragana Šuša, Danica Grubački, Branislav Jerković, Nemanja Bakić i Aleksandar Vučković.
- Naš Bošnjak snima film iz pet delova koji mi zovemo Od Panonskog mora do Sombora i taj film, zbog nerazumevanja vlasti i sredine, ostaje nezavršen. Igramo se, ne onoga što je Bošnjak uradio, nego onoga što je mogao da uradi da je bilo više pažnje i razumevanja i da su naše sredine sklonije umetnosti - kazao je Mladenović, kome je ovo dvanaesta predstava koju režira u Somboru.
triletrip @ Sub, 10.02.2018. 12:57
aleksandar vučković branislav jerković danica grubački david tasić daf dragana šuša ernest bošnjak film ivana v. jovanović kinematografija kokan mladenović kultura marko marković milijana makević minja peković narodno pozorište sombor nemanja bakić pozorište premijera radoslav zelenović sombor vanja nenadić
• Solidnih sedamdeset godina

Narodno pozorište Sombor obeležilo je u petak, 25. novembra svoj dan, ali i 70. godišnjicu osnivanja profesionalnog glumačkog ansambla.

Foto 29498Foto 29497Povodom sedamdesetogodišnjice profesionalnog glumačkog ansambla Narodno pozorište Sombor objavilo je monografiju autora Dušana Jovića, u kojoj su pobrojane predstave koje su u proteklih sedam decenija igrane na sceni somborskog teatra, podeljene prema upravnicima, od Svetislava Tornjanskog, preko Josipa Žige Jasenovića, Nikole Pece Petrovića do današnjeg Mihajla Nestorovića, koji je i otvorio svečanu akademiju. U monografiji je objavljen i niz tekstova o upravnicima, ali i oni iz pera bivših prvih ljudi somborskog pozorišta. Knjiga je ilustrovana fotografijama starih predstava i plakatima, dakle radi se o jednom vrednom dokumentu o proteklih sedam decenija somborskog pozorišnog života.
- Došli smo ovde, zaljubili se u ovaj prelepi grad, u pozorišnu umetnost koja se rađa u ovom divnom Talijinom hramu. Mnogi od nas ostali smo ovde, i dalje zaljubljeni u Sombor. Da su Somborci zaista voleli pozorište i pozorišnu umetnost, kazuje činjenica da su pre 134 godine lepo seli za sto i rešili da izgrade zgradu za pozorište. I tako bi. Osnovali su akcionarsko društvo, skupili su novac i za manje od devet meseci podigli ovo velelepno zdanje u kojem smo mi večeras u slavu pozorišta i umetnosti. Pre tačno 70 godina stvorila se potreba da se organizuje i osnuje profesionalno pozorište koje danas s ponosom nosi ime Narodno pozorište Sombor – kazao je Mihajlo Nestorović, direktor Narodnog pozorišta Sombor.
Glumac sa trenutno najdužim glumačkim stažom u somborskom pozorištu je David Tasić Daf, koji sada živi penzionerske dane, ali ipak povremeno zaigra na daskama koje život znače.
- Somborska publika je strašno zahtevna. Mi napravimo predstavu za koju bi druga pozorišta bila presrećna da je imaju na repertoaru, a Somborci kažu: nije to loše, ali umete vi to i bolje. Srećan sam što sam došao u ovaj grad, mada sam za neke još uvek „dođoš“, ali ovo je moj grad. Ja sam rođeni Kragujevčanin, mladost sam proveo tamo, karijeru sam počeo ovde i kada bi se ponovo rodio, opet bih došao u Sombor. Ljudi dele gradove na velike i male. Ja mislim da nema velikih i malih gradova. Grad ne čine zgrade, ulice, bulevari, grad čine ljudi, Somborci, koji su predivni ljudi – ispričao je David Tasić Daf. Legenda somborskog glumišta podsetio se kako je izgledao njegov prvi dolazak u Sombor.
- Prvo što mi je palo u oči je tabla na kojoj je pisalo „zabranjeno parkiranje biciklova i motociklova“. Pomislio sam, mili bože, kud sam zaš'o! Kada sam saznao da ću ići u Sombor, rekao sam to drugarima u Kragujevcu, a oni su pitali gde ti je to? Gledali smo mapu, a jedan od drugara, zvali smo ga Mile Vrag kaže – budalo, pa ovo je u Mađarskoj. Elem, došao sam u Sombor ujutro i prvi čovek koga sam upoznao bio je čuveni Mirko Galac, zvani Nestor. Prva predstava koju sam video bio je neki Nušić, katastrofa od predstave. Prvu premijeru u Somboru sam odigrao 31. decembra 1967. godine – rekao je David Tasić Daf, koji je tokom svoje karijere igaro u predstavama koje su režirali najbolji jugoslovenski i srpski režiseri. Imao je mnogo glavnih i sporednih uloga. Posebno se seća upravnika i reditelja Nikole Pece Petrovića, a drugi čovek koji je obeležio njegov rad je reditelj Muci Draškić.
- To je čovek koga sam obožavao. Kada nisam imao probe, sedeo sam u gledalištu i krao „zanat“. Treći ključni čovek za mene bio je Dejan Mijač. Mogu da kažem da sam sa njima završio tri akademije – podsetio se David Tasić Daf i nastavio priču o mesec dana gostovanja somborskog pozorišta u Meksiku.
- Odlazimo u zemlju o kojoj sam znao samo iz filmova. Stižete u glavni grad Meksiko, koji je tada imao 16-17 miliona stanovnika. Stigli smo dan pre 1. maja i bili smo smešteni u hotelu u samom centru grada, preko puta nam je bio Suarezov spomenik. Ujutro 1. maja me je probudila zaglušujuća buka, pogledam kroz prozor i vidim nepreglednu masu ljudi, postrojeni na trgu. U prvomajskoj paradi učestvovalo je dva miliona ljudi! Igrali smo „Ženidbu i udadbu“ i to je bilo veoma zanimljivo iskustvo – rekao je David Tasić Daf.
Na svečanoj akademiji povodom sedamdesetogodišnjice profesionalnog ansambla Narodnog pozorišta Sombor učestvovala je i književnica i rediteljka Vida Ognjenović, koja je u somborski teatar  došla da režira na poziv upravnice Mirjane Markovinović. Ona je krajem januara 1985. godine na scenu postavila komad Strah i nada Nadežde Mandeljštam Predraga Perišića.
- Mirjana Markovinović je ovo pozorište otvorila prema svetskom repertoaru, a mogu reći i svetu. To je predstava zbog koje je u somborsko pozorište dolazio ambasador Sovjetskog saveza da nas ukori i prekori zašto to radimo, jer je smatrao da je to antisovjetski tekst. Nadežda Mandeljštam je objavila svoje memoare prvo na engleskom, a tajno ih je preneo jedan službenik ambasade. Ta je knjiga u Sovjetskom savezu bila zabranjena i bilo je vrlo smelo od Narodnog pozorišta Sombor da izvede tu predstavu. Naročito problematična je bila jedna pesma o Staljinu, koja je odlična, pa je jednom prilikom neki ataše iz sovjetske ambasade rekao da se barem skine ta pesma. Rekla sam mu da ćemo je skinuti. Predstavu smo tada igrali u Zemunu, glumci su me pitali da li ćemo preskočiti pesmu, a ja sam im rekla da o tome nema ni govora – ispričala je Vida Ognjenović. Ona je kazala da je na scenu somborskog pozorišta iste godine postavila još jednu predstavu čiji autor je bio disident. Bio je to komad Letnji dan Slavomira Mrožeka i igrala se na maloj sceni.
Gost včeri bio je i reditelj Gorčin Stojanović, koji je u Somboru radio nekoliko predstava. Stojanović je kazao da u Srbiji vlada jedan ubrzani zaborav.
- Zaborav, odnosno pamćenje je naša stvar. Ne može na to niko da nas prisili, to moramo sami. Srećom postoje kuće poput somborskog pozorišta koje se bore protiv zaborava, odnosno jednostavno rade svoj posao. Naš posao je da uvažavamo našu tradiciju. Mislim da je zaborav u stvari rezultat nemara, mrljavosti. Ako ima nekog kontinuiteta u ovoj našoj zemlji, to je kontinuitet zaborava. Žao mi je što pričamo o tome, jer Sombor nije dobro mesto za razgovor o tome, za razliku od nekih drugih, ovo je kuća koja je solidna. U bivšoj Jugoslaviji se znalo koja pozorišta vrede, osim onih iz velikih centara. To su bili Varaždin, Bitolj, Sombor, Nova Gorica... Znali ste da ako nešto dođe iz ovih gradova, da će se ceo grad zainteresovati, svi će se sjatiti da pogledaju predstavu – rekao je Gorčin Stojanović. On se osvrnuo i na problem u kulturi koji je traje godinama.
- Svaka vlast kojoj ovo kažem a promenilo ih se dosta, se uvek naljuti. Na delu je jedan organizovani zločinački poduhvat na permanentnom zatiranju srpske kulture. Jer to košta, jer je to nepotrebna knjigovodstvena stavka. Ja živim u gradu u kojem poslednja tri gradonačelnika ne idu u pozorište. Nikada! I to sami kaži. Ja bih voleo da karikiram, ali nije tako – kazao je Gorčin Stojanović.
Jedan od najuspešnijih uprevnika Narodnog pozorišta Sombor, za čijeg mandata je nastala i čuvena predstava Kate Kapuralica, Milivoje Mlađenović obratio se somborskoj publici putem video poruke.
triletrip @ Ned, 27.11.2016. 17:47
david tasić daf dušan jović gorčin stojanović jubilej kultura mirjana markovinović monografija narodno pozorište sombor nikola peca petrović profesionalni ansambl sombor vida ognjenović
• Somborci zadovoljni Žućkom (9)

Sinoć je u Narodnom pozorištu u Somboru premijerno prikazan dokumentarno - igrani film „Žućko” o proslavljenom jugoslovenskom košarkašu Radivoju Koraću, kojeg za naš grad vezuje rođenje.

Foto 14023Foto 14022 Dobar deo igranih scena filma o Radivoju Koraću snimljen je u Somboru, a angažovani su i glumci, bivši i sadašnji, somborskog pozorišta: Marko Marković, David Tasić Daf, Nenad Pećinar, Mihajlo Nestorović. Radivoja Koraća igra Vladimir Aleksić, njegovu majku Katarina Radivojević a malu braću Korać glume mali Somborci, braća Nikola i Strahinja Česner.
Scenarista i režiser filma Gordan Matić kazao je da je celoj filmskoj ekipi Sombor ostao u lepom sećanju.
- Bez Sombora ne bi smo mogli napraviti film onako kako smo ga napravili. Vi imate veliku čast da je ovde rođen jedan takav čovek. Žućko je ovde naučio da piše, ovde je stekao prvu strast ka sportu, ovde je preživeo neke teške dane za vreme Drugog svetskog rata - kazao je Gordan Matić.
- Bila mi je čast da glumim Radivoja Koraća, a na snimanju mi je bilo super - skromno je kazao Strahinja Česner, a sa njim se saglasio i mlađi brat Nikola.
- Od početka smo osetili da je u ovom gradu prava atmosfera i pravo mesto gde treba snimiti ovaj film, ali i mnoge druge. Saradnja sa Gradom Somborom je bila na izuzetnom nivou i mislim da ni u jednom gradu u Srbiji ne bi mogli da snimimo sve što smo ovde uradili. Sombor je po meni grad koji treba da iskoristi svoje potencijale za snimanje filmove. U međuvremenu smo pokrenuli još neke stvari, koliko znam Sombor je ušao u projekat stvaranja okruženja pogodnog za snimanje filmova i nadam se da će u narednom periodu ovde doći veći broj filmskih ekipa - kazao je producent Marko Paljić.
Pre Sombora film je prikazan u Beogradu i Novom Sadu. Na beogradskoj premijeri bili su prisutni i članovi Ravangradskih ajkula, koji su u dobroj meri zaslužni za dobar utisak filmske ekipe o Somboru. Tokom snimanja u gradu Ajkule su bile neka vrsta logističke podrške filmadžijama, pa je njih osmoro bilo na premijeri u Sava centru. Rodila se naravno i legenda, sve u stilu ravangradskih ajkula: kako su na beogradskoj premijeri bili prisutni predsednici Srbije i Republike Srpske, kao i mnogobrojni ministri obezbeđenje je bilo u skladu s tim. Kada su na prolazak kroz metal detektor na red stigli Somborci pištanje je odalo prisustvo metala, a metal je bio pljoska. Kako Ajkule rekoše, kod prva tri člana somborske ekspedicije obezbeđenje se mrštilo, ali kada su shvatili da i ostalih pet ima istu „opremu”, mrštenje se pretvorilo u osmeh.
Sinoćnje prikazivanje filma u Narodnom pozorištu u Somboru bilo je poklon za Dan grada Sombora, pa je velika sala teatra bila ispunjena do poslednjeg mesta. Somborci su odlično prihvatili film, bez obzira na tehničke probleme prilikom projekcije. Kako reče jedan od članova filmske ekipe, „ovo je ipak pozorište, improvizacija je neizbežna!”
triletrip @ Ned, 19.02.2012. 17:34
david tasić daf film gordan matić katarina radivojević košarka kultura marko marković marko paljić mihajlo nestorović nenad pećinar nikola česner premijera radivoj korać ravangradske ajkule sombor strahinja česner vladimir aleksić zabava žućko