Sport Kultura Društvo Obrazovanje Privreda Poljoprivreda Sela
• Jevrejski dečak u međuratnom Somboru i Zagrebu

Semper idem (na latinskom: Uvek isto) u originalu čini niz kraćih zapisa-sećanja, koje autor Đorđe Lebović (Sombor, 1928 - Beograd, 2004) za života nije pretočio u celovitu naraciju.

Foto 27567Trudom i samopregorom književnikove porodice dobili smo delo romaneskne strukture i bogatog, slojevitog sadržaja. Ova autobiografska proza se može čitati i razumeti kao literarna inačica istoriografskog klasika Decades of Crisis (Dekade krize) mađarsko-američkog istoričara Ivana Berenda (Ivan Berend). Autorovo kazivanje ublažava oskudicu u saznanjima o međuratnom periodu grada Sombora na više dragocenih načina; možda je ipak najvažnije svedočanstvo o svakodnevnici jevrejske zajednice, koja je brojala više od 1.100 žitelja. Deo tog jevrejskog mikrokosmosa Ravangrada su, pre svega, mama Tereza, deda Adolf, baka Helena, tetka Paulina, tragični ujak Rudolf, zamenska baka Laura, dedina kuća sa velikim vrtom na Apatinskom putu. Takav porodični ambijent, u kombinaciji sa brojnom židovskom zajednicom, bio je logično obogaćen trojezičnošću (srpski/hrvatski, mađarski, nemački/švapski), koja danas gotovo da ne postoji. Okolnosti odrastanja uz jednog roditelja (prvo sa majkom u Zagrebu, a potom u očevoj drugoj porodici u Somboru), nesumnjivo su predstavljale neiskazanu muku našega junaka; zbog toga, samoća je postala prirodno stanje njegovog duha. Upravo ovde otkrivamo paralele sa opusom Danila Kiša i knjigom Rani jadi. Takođe, vredi se podsetiti na značaj jevrejskog literarnog trolista Vojvodine (Lebović – Kiš – Tišma), koji zaslužuje trajnu pažnju čitalaca i istoričara književnosti. 
Knjiga veoma verodostojno svedoči o vezama Sombora i Zagreba, koje danas deluju kao fragmenti apokrifa. I u ovom slučaju, dokazuje se nadmoć zaborava u odnosu na iskustvo i sećanje pojedinca. Vredi izdvojiti književnu minijaturu, grupni portret purgerskog Zagreba, okupljenog oko trpezarijskog stola u pansionu majke glavnog junaka, gospodje Tereze: profesor maternjeg jezika, trgovac ala groso, advokat-krivičar, glumac, lekar, studenti iz boljih kuća, diplomata iz Budimpešte, profesor hirurgije Grinvald iz Beča, pukovnik kraljevske jugoslovenske vojske, živopisna gospodja Velinka... Ostvarenje dečakovih čestih vizija o nadolazećem Zlu koje se nadvija nad njegovom familijom je jezivo, ritualno ubistvo tetke Pauline u njenom zagrebačkom stanu na Jelačić placu u aprilu 1941. godine od strane ustaških koljača. To je jedno od najpotresnijih literarnih svedočanstava o stradalništvu naših Jevreja; kao filmski pandan, nameću se scene bestijalnog masakra u autobusu iz Zafranovićeve Okupacije u 26 slika. Životna staza je našega junaka u dobu od šesnaest godina odvela u Pakao Aušvica. Iz njega se čudesno izbavio sredinom 1945. godine, a po povratku u rodni grad spoznaje da je u Holokaustu izgubio četrdeset rođaka: majku, oca, dedu, tetke, ujaka...
Prija, ali i ohrabruje saznanje da se u somborskoj Gradskoj biblioteci stvorila lista čekanja na „Semper idem”, iako među čitalaštvom kruži čak 12 primeraka. Dirljivo i sasvim iskreno deluju i pohvale sa dušom Zeničanke Hane Kazazović na blogu Cyber Bosanka. Sasvim u skladu sa ličnim i porodičnim tragičnim iskustvom, Đorđe Lebović se iskazao tokom devedesetih godina kao protagonista antiratnog okupljanja mislećih i moralnih ličnosti unutar Beogradskog kruga, Druge Srbije i lista „Republika”. Prema rečima Dragana Klaića, teatrologa iz Novog Sada „...posle još jednog raspada Jugoslavije u nacionalističkom besnilu i nasilju i kratkog boravka u Izraelu, on je svoj stvarni Heimat pronašao u sećanjima na sopstveno detinjstvo”.
Izvor: Gojko Mišković - Ha-Kol, glasilo Jevrejske zajednice Hrvatske | savamajstor @ Uto, 27.02.2018. 03:31
aušvic beogradski krug dragan klaić druga srbija đorđe lebović glasilo jevrejske zajednice hrvatske gradska biblioteka karlo bijelicki ha-kol jevrejska zajednica kultura list republika sombor zagreb
• „Kutija sećanja” otvorena u Gradskom muzeju

U sredu uveče u Gradskom muzeju otvorena je izložba „Kutija sećanja” koja predstavlja život jevrejske porodice u Somboru pre, tokom i posle Drugog svetskog rata.

Foto 29301 Foto 29300Izložba pokazuje porodične predmete i fotografije koji su preživeli sve pokušaje da im se zatre trag tokom Drugog svetskog rata, ali i fotografije koje govore o jevrejskoj porodici koja je bila sasvim obična somborska familija i trudila se da takva ostane i u vreme kada je bila lišena svih ličnih i ljudskih prava tokom Holokausta. Posetioce sa fotografija gledaju ljudi, od kojih su samo malobrojni preživeli strahote nacističkih zločina.
- Posle toliko godina, sakupljeni sa svih strana sveta, otvaramo kutiju sećanja, jer ne možemo i ne smemo zaboraviti sve ono što je ostavilo neizbrisiv trag u opštem pamćenju čovečanstva, ali i našeg Sombora, nameru da jedan ceo narod, Jevreji, nestanu sa lica zemlje. Kutija porodice Moše i Magde Musafija, devojačko Drelih, čija je ćerka Mihal Tulpan među nama, samo je jedna u velikom broju onih, koje čekaju da budu otvorene. Ne zbog toga da nekoga optužimo ili nekome sudimo, jer zločinci su već odavno na mračnoj strani istorije i života, već da ukažemo da se sećamo svih njih, jednako jasno kao da su tu – rekao je direktor Gradskog muzeja Sombor Branimir Mašulović.
Eksponati koji su predstavljeni u Somboru postaće deo postavke paviljona državnog muzeja Aušvic u Poljskoj, čime će biti predstavljeno stradanje Jevreja na teritoriji bivše SFRJ. U Somboru je pre Drugog svetskog rata živelo nekoliko hiljada Jevreja, a nakon njega preživela je tek nekolicina. O njihovom životu pre, za vreme i posle rata može dosta toga da se sazna iz bogatoh kataloga koji prati ovu izložbu.
- Naša obaveza kao Jevrejske opštine je da širimo saznanja o jevrejskim porodicama u Somboru. U ovom gradu je nekada živelo mnogo Jevreja, a sada smo ostali mi, da vas podsećamo u svakom trenutku da postojimo i da se nadamo da ćete da nas prihvatite kao vama ravnopravnim, jer mi to i jesmo – izjavila je Sandra Papo Fišer, predsednica Jevrejske opštine Sombor.
Ambasadorka Izraela u Srbiji dr Alona Fišer Kam uputila je pismo u kojem je navela da je porodica Magde i Moše Musafije primer jevrejske zajednice, koja je stotinama godina živela u Somboru i bila aktivno uključena u društvo, snažno doprinoseći njegovom razvoju. Na žalost, ona svedoči i o sudbini brojnih zajednica koje je nacistički režim uništio – piše između ostalog u pismu ambasadorke Izraela upućenom povodom otvaranja izložbe „Kutija sećanja“.
Svečanom otvaranju izložbe prisustvovala je i kćer Magde i Moše Musafije, Mihal Tulpan, kao i brojni članovi porodice koji su stigli iz Izraela.
- Znala sam da sam ćerka roditelja koji su preživeli Holokaust, jer je moja majka imala istetoviran broj na ruci. Povremeno je pričala kratke priče iz logora i pokazala nam je nekoliko fotografija svoje porodice pre rata. Tek posle smrti majke 1999. godine sam shvatila da sam čitavog života nosila nedorečenu tugu moje majke, njene porodice, prijatelja i celog logora. Počela sam da zapisujem priče koje nam je pričala i sa ocem smo otovrili kutiju sa fotografijama i počeli smo da istražujemo. Tako smo upoznali i prijatelje porodice, koji su imali predivan život u Somboru. Moj otac nas je 2009. godine poveo da posetimo Sombor i pokazao nam je kuću u kojoj je živeo sa roditeljima., pokazao nam je gde je živela porodica Drelih, gde je učio, radio, gde je igrao stoni tenis. Želeo je da se zahvali somborskom pekaru i njegovoj porodici za komad hleba koji su im dali, da se zahvali celom gradu koji ga je čuvao ceo život – ispričala je Mihal Tulpan i dodala da su njeni roditelji uvek isticali da u Somboru nisu osetili antisemitizam, sve do Drugog svetskog rata. - Čak i onda kada su ih odvodili u koncentracione logore, brojni Somborci su otvorili vrata i kapije svojih kuća, pokazujući tako da su Jevreji dobrodošli – prenela je Mihal Tulpan sećanje svoga oca.
- Ove fotografije pokazuju veliku vitalnost jedne zajednice koja je živela u ovom gradu, koji je toliko specifičan. Govore o tome kako se živelo normalno, da je čak i u najstrašnijim vremenima postojala želja da se pronađenačin da se živi normalno. Istorija jedne porodice je uvek posebna, ali ona je i paradigma. Govori o životu, ljudima, čiji najveći broj nije preživeo rat. S druge strane, govori o onima koji su imali sreće da prežive sve muke i patnje i da nastave da nose u sebi i ono što je bilo vezano za ovaj grad i to im je bila neka vrsta cigle kojom su gradili svoj novi život i domovinu, ne zaboravljajući nikada odakle su došli – rekao je prof. dr Milan Ristović otvarajući izložbu „Kutija sećanja“ u Gradskom muzeju.
triletrip @ Čet, 03.11.2016. 15:08
alona fišer kam aušvic branimir mašulović drelich drugi svetski rat društvo fašizam gradski muzej holokaust istorija izložba izrael jevreji koncentracioni logor kultura magda drelih mihal tulpan milan ristović moša musafija nacizam poljska sandra papo fišer sombor