Život > Ravangrad na 14 ostrva

Od sredine 19. veka na fasadi Župnog dvora stoji neobičan sunčani sat nastao sredinom 19. veka. Još su neobičnije reči ispod njega: „Jedan od ovih ti je poslednji”. U ovom gradu na severu Bačke vreme je ostavilo svojevrstan rukopis...

Malo je gradova kod nas koji su se tako udobno ušuškali u pesmu tamburaša, kao što je slučaj sa Somborom, Ravangradom i Zelengradom. Mnogi bi da je njihov, da im je stari fijaker pod nosom, da im, uz povike, „ajđi, ajđi, aj – điha – điha đi“, konji frkću salašima po severu Bačke, lađe brode Dunavom i da im vino ne mari za gustinu i veličinu brkova. Jer, jecaj violine ili drhtaj tambure baš ume da uznese čoveka, poput zidara Blaška Markovića koji je pred Prvi svetski rat napisao reči, ali i muziku, za pesmu – himnu „U tom Somboru...“ (Somborci koji drže do sebe i svog grada obavezno se ljutnu kad čuju ono „u tem Somboru“, ispravno je jedino u „tom“ i tačka). To će vam danas potvrditi i „Raspevani Ravangrad“, sastav uglednih mesnih lekara pedijatara koji „noćom“ stetoskop zamenjuju uzdrhtalim žicama tamburica.
Odavde je u svet koji zovemo „Srbijom” krenula i danas (polu)zvanična himna „Bože pravde“. Tekst je, još polovinom 19. veka, napisao Jovan Đorđević, tadašnji sekretar ovdašnje Županije a docniji osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom sadu i jedan od osnivača beogradskog Narodnog pozorišta, kao deo svog komada s pevanjem i igranjem „Markova sablja“. Docnije će muziku komponovati Davorin Jenko.
A Somborac Josif Šlezinger, nemački Jevrejin, prvo u Novom Sadu osniva muzičku kapelu, pa odlazi u Šabac za učitelja klavira kćerki Jevrema Obrenovića, Miloševog brata. Kratko, jer knjaz ga hoće u Kragujevcu gde, 1831. godine, osniva prvi srpski vojni orkestar, Knjaževsko – srpsku bandu. Pokupio je trubače koji su imali kakav – takav osećaj za ritam i vežbao ih kačeći im na zidu pet letava a na njima note od drveta, da ih muzički obrazuje. A kad su knjaza, posle prvog koncerta, pitali šta mu se najviše dopalo, odgovorio je da je to ono pre samog početka, kad su muzičari štimovali instrumente.
Kada smo već kod pevanja, s igranjem, radoznalac sa somborskog kibicfenstera nikako ne bi mogao a da ne zapazi mladalačku figuru Petra Konjovića dok je sticao znanja u ovdašnjoj učiteljskoj školi, osnovanoj još daleke 1778. godine, a u istoriju ušao kao najznačajniji srpski operski kompozitor...

Slobodan i kraljevski grad

Ipak, u Somboru je najviše pesme i igre bilo godine 1749. Tada je, kako kazuje zapis ovdašnjih franjevaca, u celom gradu bila velika svetkovina a sokacima je proveden okićen vo koji je, potom, završio na ražnju i, uz besplatno piće, podeljen na uličnoj gozbi. Somborski uglednici i visoki gosti tada su polupali sve čaše i bokale iz kojih su pili, pa su oko ponoći, da bi mogli da nastave veselje, morali da pošalju po nove u Baju, varoš s onu stranu Dunava.
Razloga je, dabome, bilo jer se ovdašnja povest međi tom godinom, ono pre i ovo posle. Tada je Sombor izdignut u rang slobodnog i kraljevskog grada, godinu dana pre Novog Sada koji umesto Petrovaradinskog šanca dobija današnje ime, a punih trideset leta pre Subotice. Bila je to retka i skupa privilegija u ondašnjoj Austrijskoj carevini. Ali, priča je krenula mnogo ranije. Otprilike ovako.
Nakon konačnog oslobođenja od Turaka, Sombor 1702. godine postaje vojni šanac, odnosno, krajnja utvrda prema dojučerašnjim gospodarima. Petnaest leta potom uzdignut je u rang vojničke varoši što je stanovnicima donelo i te kakve povlastice. Bilo je to vreme kad je veliki broj Srba pod Arsenijem Čarnojevićem s dalekog juga, 1690. godine, prispeo u ove krajeve. Ratovanje je bilo jedini zanat koji su znali i od koga su mogli da žive. Bili su oslobođeni svih davanja i neposredno vezani za dvor u Beču. Istina, nisu dobijali platu u novcu nego u takozvanom nadeobnom zemljištu. Tako je običan vojnik, pešadinac, dobijao 18 jutara (1 jutro = 0,71933 ha), konjanik 24 pošto je morao da obezbedi i konja za vojnu, narednik od 36 do 64 jutra, barjaktar 96, poručnik 112, kapetan 192, a veliki kapetan varoši somborske čak 354 jutra. Bili su obavezni da hrane sebe i svoju porodicu i da se spremaju za rat kad ih dvor pozove. Sve te privilegije plaćane su krvlju.
Kad se 1745. godine, granica s Turskom pomerila dalje na jug, Sombor je razvojačen, što je značilo da su svi njegovi žitelji bili obavezni da dvoru plaćaju sve dažbine kojih su dotad bili oslobođeni. Bio je 1. novembar, a već 18. decembra 224 domaćina zavetovala su se na glavnom trgu da će izdržati u borbi za elibertaciju – povratak sloboda koje su dobili dolaskom s Čarnojevićem. Tu su bili i Bunjevci, njih 5000, koji su – od Rijeke, Dinare i Hercegovine, odnosno iz doline Bune po kojoj su dobili ime – ovde pristigli odlaskom Turaka. Dakle, zajedno pravoslavci i rimokatolici.
Bilo koji od danas ipak retkih kibicfenstera u Somboru pouzdan je svedok da je to bila prilično žestoka borba. I nimalo jevtina – 150.000 rajnskih forinti u zlatu, a za to je, poređenja radi, u to vreme moglo da se kupi 36.500 grla krupne rogate marve. Pošto Somborci nisu imali taj novac, valjalo ga je pozajmiti, a poverioci su, da bi bili sigurni da će im to biti uredno vraćeno, popisali celokupnu imovinu grada i svakog građanina ponaosob. Sve je vredelo 320.000 zlatnika. A zašto popis lične imovine građana? Zato što je članom 2 željene povelje svaki građanin, osim onih malobrojnih muhamedanske vere, dobijao status plemića koji su, viteški, odgovarali za dugove svoga grada. Plemića je tada bilo 715, ali je njih 224 imalo glavnu ulogu.

Pola – pola

Povelja o tome da je Sombor uzdignut u rang slobodnog i kraljevskog grada dobijena je prilično brzo, posle nepune tri i po godine. Uz već pominjane fanfare i okićenog vola koji, s lovorovim vencem među rogovima i cvećem iznad kopita, nije ni slutio kakav ga tužan kraj iščekuje.
A Povelju je 17. februara 1749. godine, u Beču potpisala carica Marija Terezija, pa je – uz odgovarajuću svečanu pratnju – Dunavom stigla u sombor 27. marta. I tu je, skoro mesec dana, do 24. aprila, čekala da dođe kraljevski poverenik grof Stefan Johan Koler i u prostorijama franjevaca uruči je somborskim domaćinima. Em slobodan, em kraljevski.
Ako se sa jednog od somborskih kibicfenstera dobaci do mesnog Istorijskog arhiva gde se, u srebrnom kovčežiću, čuva vekovima, vidi se da je Povelja pisana crnim mastilom i zlatom, latinskim jezikom, na 24 strane, odnosno 15 listova (s obzirom da ima praznih ukrašenih strana te otud i nesrazmerna brojka) na posebnoj hartiji s tvrdim povezom i sadrži 18 članova. Njen sastavni deo je i pečat – grb u crvenom vosku...
Ubrzo je, slobodan i kraljevski grad, Sombor dobio i svoju upravu koja, na mnogo načina, i danas pokazuje svoje dobre strane. Te, za ovaj grad veoma važne 1749. godine imenovana je i uprava. Glavna ličnost bio je veliko birov ili veliki sudija somborske varoši. Prve dve godine to je bio Martin Parčetić, rimokatolik, sledeće dve pravoslavac Jovan Damjanović. Unutrašnji senat imao je 12 članova (šestorica rimokatolika i toliko pravoslavaca), pa Spoljašnji senat s 24 senatora, opet po pola, i Opštestvo sa 64 člana. Tako je to bilo u „tom Somboru“ sve do 1848. do velike bune u Mađarskoj...
_________________________________________________________________________________

S MISISIPIJA U ZELENGRAD

S koje god strane da ulazite u Sombor, morate da prođete ispod bujnih krošnji bođoša. Celtis, latinski naziv, ili odomaćeni kiseljak ili koprivić stigao je ovde iz doline Misisipija (još raste samo u Australiji) 1903. godine da bi grad oslobodio podzemnih voda. Mada mu je krošnja izuzetno bogata, propušta mnogo svetlosti tako da Zelengrad nije i mračan grad. Ima sitno lišće koje ne prlja grad, rano lista a kasno opada i čini najveći deo gradskog drvoreda.

NEMA VIŠE TRT MRT/ILI ŽIVOT ILI SMRT...

Ovako je čuvenu Hamletovu dilemu „Biti il ne biti“ još kao srednjoškolac prepevao Laza Kostić koji je u Somboru proveo poslednjih petnaest godina, od 1895. do 1910.
Pesnik koji je još kao mladić s originala prevodio Šekspira, Hajnea i Homera ovde se nastanio i smirio, ženidbom s bogatom Julijanom Palanački. Ovde je nastala i čuvena „Santa Maria della Salute“ i ovde je deset godina bio upravitelj Srpske čitaonice, a Somborci, u znak poštovanja, narednu godinu nisu birali novog. Na sahrani, mada je kiša lila kao iz kabla, slegao se ceo grad, a na odru je bio samo jedan venac od belih kamelija. Na trakama tekst: „Dobrom Lazi kralj Petar Prvi“. Bilo je to vreme kad je Sombor bio u sastavu Austro – Ugarske.

FIJAKER STARI...

Danas u Somboru povremeno voze samo dva fijakera. Nekad ih je bilo i 70 i imali su pet štacija (stanica) i bili su ne samo znamenitost, nego i potreba grada. Važili su vrlo oštri uslovi za upražnjeno mesto fijakeriste pošto su oni bili i prvi ljudi koje su gosti sretali dolazeći u grad. Svojevremeno su radila samo 24 jer su, tad, bila zasađena samo 24 bođoša, a njima je, razume se, bila neophodna hladovina.
Do februara 1972., kad je Samko Duca Milutinović poslednji put prošao kroz svoj šor, ovde su postojale i sakadžije – vodari. Zanimanje je nastalo 1889. godine kada je Sombor dobio prvi arteski bunar. Sakadžija bi na kola natovario bureta (sake) od po 600 litara i nosio domaćicama koje su ga čekale s kantama. U crvenom buretu bila je voda za piće, a u zelenom takozvana tehnička voda.

ATLANTIDA U KOMŠILUKU

Nekoliko kilometara od današnjeg Sombora nalazio se Bodrog, sedište istoimene županije. Grad je u močvarama i ritovima oko Dunava potonuo pre tri veka, a njegovo nestajanje trajalo je stotinak godina. Nije mu bilo pomoći jer je Veliki bački kanal, koji je odveo vode, prokopan tek kasnije. Na njegovom mestu docnije je nastalo naselje Bački Monoštor (na mađarskom – manastir).

LICA U (NE)PROLAZU

Istoriju grada, razume se, ponajviše čine značajni ljudi. Ni Sombor u njima nije oskudevao, naprotiv. Ovde su rođeni ili ostavili znatan trag: Avram Mrazović, 1778. godine utemeljitelj „Norme“, prvog učiteljišta za slovenski živalj na jugoistočnim prostorima Evrope, Ivan Jugović, osnivač Velike škole i sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vasilije Damjanović, pisac prve aritmetike u Srba, Nikolaj Šimić, autor prve logike u Srba, Jovan Hadžić, jedan od osnivača Matice srpske, dvojica srpskih patrijarha (Samuilo Maširević i Georgije Branković), kompozitor Petar i slikar Milan Konjović, Ernest Bošnjak, čovek koji je između dva svetska rata sanjao da ovde napravi Holivud, Milka Grgurova „srpska Sara Bernar“, Isidora Sekulić i Jovan Dučić (čiji se proročki stihovi, 1892. godine upisani u spomenar mlade somborke Pave Kolarić: „Kada me mlada nestane u svetu/Kad s lire sreće jeknu zadnji zvon/seti se na me, milo lane moje/ I tiho reci: to je bio on!“, danas čuvaju u jednoj ovdašnjoj porodici), Imre Fraj, advokat i sudija koji je među Evropljanima svog vremena slovio za jednog od vodećih numizmatičara i koji je zbirku od 11.145 novčića ostavio mesnom muzeju, Bela Virag, vajar i slikar koji je govorio osam jezika, košarkaška legenda Radivoj Korać...
triletrip
@ Ned, 15.01.2006. 23:51
triletrip
Ruši zgradu da uđe slika
U ondašnjoj povesti Sombora značajno mesto ima i trenutak kad je postao središte velike Bačko - bodroške županije. Kad su mu i Novi Sad i Subotica bili provincija. Tada i nastaje zdanje koje je i danas jedno od najvažnijih obeležja grada - Županija. U ozbiljnoj državi, kakva je onda bila austrijska carevina, administrativno sedište oblasti moralo je da ima i posebnu zgradu gde će vlast svakodnevno iskazivati svoju posebnost.
Projekat je naručen 1804. godine, sledeće je počela gradnja, a već 1808. službenici su zauzeli svoja mesta. Istina, Županija je svoj konačan izgled dobila tek 1812. godine i, za verovati je, dvadesetak godina kasnije ušla u sve istorije srpske ljubavne poezije. Naime, njena kupola umnogome podseća na kupolu crkve Santa Maria della Salute u Veneciji i nije nemoguće da je Laza Kostić postrojio nezaboravne stihove posmatrajući upravo kupolu Županije, s obzirom da je Venecija ipak bila daleko, preko jednog mora.
Donedavno, do 1973. godine i najnovije rekonstrukcije, verovalo se da u Županiji ima prostorija koliko dana u godini, dakle - 365. Ništa od toga: „tek” ih je 201. Ali, tu je i dalje najveća slika u ovom delu planete, poznata „Batinska bitka” Ferenca Ajzenhuta koju su Somborci naručili 1896. godine povodom velike izložbe u Pešti, a kojom su mađari hteli da obeleže hiljadugodišnjicu dolaska na prostore Panonske nizije. Ulje na platnu veličine 40 kvadratnih metara nije stiglo na izložbu, ali je dve godine kasnije uneto u najveću dvoranu Županije i to tek pošto je, posebnom odlukom senata, probijen zid iznad balkonskih vrata sve do tavanice. Jedna druga tavanica, ona u prijemnoj sali u prizemlju, islikana je grbovima plemićkih porodica, njih 16. Zanimljivo je da tu nema nijednog somborskog grba pošto županijska i gradska vlast nisu živele u preteranoj ljubavi. Većina grbova potiče iz obližnjeg sela Svetozar Miletić. U njega je, još 1751. godine, dok se zvalo Nemeš Miletič, carica Marija Terezija naselila osiromašene plemiće iz svih krajeva Carevine. I danas njegovi žitelji - ljubomorno čuvaju svoje grbovnice. Među njima je i gospođa Marta Horvat - Odri koja u svoj kabinet potpredsednika opštine svakog dana mora da prođeispod porodičnog grba. Donedavno su iza ovog zdanja koje označava trajanje Sombora postojale i zgrade kasarne iz onih vremena. Ovde ih je važno pomenuti jer se tu, od jeseni 1787. do narednog proleća, kao austrougarski frajkor vojnim veštinama učio Đorđe Petrović - potonji Karađorđe.
Pažljivijem radoznalcu s jednog od somborskih kibicfenstera teško će promaći i vodoskok u dvorištu Županije pored koga je, doskora, posebno gajen i čuvan, jedan žbun trstike, opipljiv trag priče kako je ovde bilo nekad, A bilo je ovako...
Prvi tragovi naseobine na ovom mestu potiču s razmeđe 12. i 13. veka, i to pod imenom Sent Mihalj, što govori da je naselje imalo crkvu posvećenu svom zaštitniku svetom Mihailu. Potom dolazi u posed ugarske plemićke porodice Cobori i postaje Cobor Sent Mihalj, a pod današnjim imenom prvi put ga nalazimo u turskim defretima iz 1543. godine.
Mada ima nekoliko tumačenja nastanka imena - poput onog da je ovde paslo davno izumrlo divlje goveče iz istočnih delova Poljske zvano zombor, da se tu nekad nalazio ogroman usamljeni bor, bor na osami, do toga da je tu bilo saborište, sabor onih koji su ostali posle povlačenja Ugara pred Turcima - kao najpouzdanije se uzima da Sombor svoj naziv duguje Coborima. Oni su, i posle dolaska Turaka, 1541. godine, i dalje imali prava da uživaju prihode sa svog imanja.
Zanimljivo je da je poslednji Cobor, zvao se Josip, umro za vreme vladavine Marije Terezije, između 1740. i 1780. godine. Legenda veli da je bio čudna ličnost koja je svojim neobičnim postupcima bila poznata na svim evropskim dvorovima. Upamćen je, pre svega, po jednoj opkladi u kojoj pobeđuje onaj ko se na jednom prijemu pojavi u najobičnijem, ali ujedno i najskupljem odelu. Pobedio je Cobor jer je u postavu svog ogrtača ušio platno tada izuzetno cenjenog slikara koje ga je koštalo tri sela. Umro je u azilu, kao puki siromah, rasprodavši sve što je imao.
Mnogo pre sunca
Današnji Sombor nastao je inače na 14 ostrva, a najveće od njih, na kome se danas nalazi zgrada Županije, zvalo se Pandur, niko ne zna zbog čega. Zna se, pak, da se voda povukla posle izgradnje Velikog bačkog kanala, od 1793. do 1802. godine, i da su ključnu ulogu odigrala brađa Jožef i Gabor Kiš, hidrotehnički oficiri. Posle silnih pokušaja oni su uspeli da nagovore bečki dvor da se prokopa kanal kojim će Dunav povezati sa Tisom, od Bačkog Monoštora, sela kod Sombora, do Bačkog Gradišta blizu Bečeja. Time će višak vode otići novim tokom i somborski arhipelag biće povezan kopnom. Dužina je iznosila 110 kilometara (kasnije će biti prokopano još 10), širina 20, a dubina 2,5 metara. I sve je ručno radilo ponekad i do 4.000 radnika na dan od kojih su mnogi tu i umrli.
Braća nisu izgurala do kraja jer su dobrano probila iznos predviđen za ovaj poduhvat. Gabor, organizator, umro je pre završetka kanala, a Jožef, idejni vođa, nije čak ni pozvan na svečano otvaranje, 1. maja 1802. godine, a pred smrt je na kanalu pored Vrbasa podigao kuću i grobnicu na kojoj je uklesao: „Ovde leži Jožef Kiš, mađarski oficir. Da je samrtan govori ovaj kamen, da je besmrtan govori ovaj kanal”. Spomenik postoji i danas.
Suvom nogom preko Dunava
Današnji kibiceri somborske prošlosti neizostavno će baciti zavidljiv pogled na temelje Srpske čitaonice u najstrožem centru grada, posebno na nevidljivi stakleni kovčežić koji je, 1882. godine, uzidan u njene temelje. Ne, naravno, zbog zlatnika, srebrnjaka i bakrenjaka koji su, po tadašnjem običaju, ubacivani u kovčežić, nego zbog zapisa koji svedoči o ozbiljnosti ljudi onog vremena:
Somborska čitaonica zaključila je na svojoj sednici od 09. maja 1882, broj 35, da sazida za svoje potrebe ovu kuću. Te godine vladao je Franjo Josip II. Te godine zidano je pozorište. Bio je rat u Bosni i Hercegovini. Srbija je postala kraljevina. Bilo je pomračenje Sunca i pojavila se repata zvezda. U Dunavu je s proleća voda bila tako mala da su ljudi kod Tekoje suvom nogom Dunav prelazili. Te godine progonili su Čivute u Rusiji. Temelj je položen 25. maja 1882. godine. Temelj je osveštao Miloš Janković, zamenik prote.
A da bi Čitaonica mogla da nabavlja sve ono neophodno ljubiteljima dobre knjige i najnovijih vesti, prizemlje je davano kafedžiji u zakup. I kafana je imala sasvim posebno radno vreme: od 04 do 04. Onda su veseliji gosti na fajront izlazili napolje, okrenuli se oko sebe i otvarali kafanu. Posebno mesto među njima zauzimao je laza Kostić, deset godina upravitelj čitaonice, iako mu se kuća nalazila tek nekoliko koraka dalje.
Pogled s neba
I nenadmašni pripovedač Veljko Petrović, rođeni Somborac, ovde je ostavio neizbrisiv trag. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog drugog imena koje je podario svom gradu - ravangrad. Jer, Sombor je uistinu ravan, poput tepsije. Vekovima se u ovom gospodstvenom gradu nije smelo podići zdanje više od jednog sprata (samo su tri zgrade imale sprat više, ali ni one nisu štrčale) tako da se, s bilo koje strane da se prilazi varoši, nije znalo da li se pre čuje jek zvona ili vide kule zvonika.
Sombor, takođe s debelim razlogom, zovu i zelengrad. Kad bi se sve ulice - čak i Parisku, koja nosi pridevak prve asfaltirane ulice na Balkanu, a koja jedina nema nijednog stabla - varoši koja danas ima pedesetak hiljada stanovnika postavili u jedan red, niz bile bi dugačke 120 kilometara, ali bi avenija zelenila bila duža za ceo kilometar. Jer, u javnom zelenilu ima 18.600 stabala, 10,5 hektara parka i 52 travnate površine i svaki Somborac, „od kolevke pa do groba”, nad svojom glavom ima 27 kubnih metara zelenila...
A da bi se priča o Somboru zaokružila, neizostavno je videti ga i s nebeskog kibicfenstera. Ovde, naravno, i to može. Za to se postarao poznati beogradski arhitekta Branisla Jovin, rođen u obližnjim Odžacima. On je 1993. godine, gradu darovao jedinstvenu, hajde da kažemo, sliku pod nazivom „Sombor viđen očima ptice”, dimenzija 2.70 x 1.60 metara. Ova svojevrsna mešavina urbanizma, inžinjerstva i umetnosti - smeštena je na ulazu u Županiju - rađena je bezmalo dve godine i to na osnovu više od 600 avio snimaka. S kolikom je preciznošću Jovin pristupio poslu svedoči i podatak da svaki Somborac, ako uzme odgovarajuću lupu, može da nađe svoju kuću, stan ili da vidi da li je tog dana - kada je avion nadletao grad - ostavio prozor otvoren.
I za kraj ono što je možda trebalo još na početku: glavni pomagač posmatranja s ovog posebnog somborskog kibicfenstera bio nam je Milan Vojnović, radoznali hroničar grada i ličnost koju ovde na svakom koraku pozdravljaju s osobitim uvažavanjem.
savamajstor
@ Čet, 19.01.2006. 17:47
savamajstor
Somborac Franjo Đuro Kolčić dugo je bio jedan od najuglednijih ličnosti Beča, čak su mu svojevremeno podigli i spomenik, a priča se sastoji u sledećem.
Kolčić je kao mlad, rođen 1640. godine, iz Sombora pod Turcima pobegao u „carstvujušču Vijenu”. Tamo ga je, 1683. godine, zatekla poznata opsada grada: 200.000 Turaka protiv 16.000 branilčaca. Napadači nisu žurili s jurišima iščekujući da će se opsađeni predati kada im nestane hrane. Onda je Kolčić, koji je savršeno govorio turski, zatražio od nadležnih da ga puste da potraži pomoć. Preobučen u odeždu askera, uspeo je da se provuče kroz neprijateljske redove i dovede trupe Saksonaca i poljskog vojvode jana Sobjeskog. Turci su odbačeni da se više nikad ne vrate ostavljajući za sobom, pored ostalog, i mnoštvo magaza krcatim hranom. Izgladnele Bečlije odmah su na poljima ispred grada krenule da u kazanima kuvaju omiljeni pasulj, ovaj istina neobične boje. Krčkalo se to satima, pa i danima, ali ništa. Onda promućurni Somborac zamoli vlast da mu za nagradu daju sav taj pasulj, zelene boje. I ubrzo je u Beču otvorena prva kafana u tom gradu, neki kažu i u celoj srednjoj Evropi, odgovarajućeg imena „Kafana kod zelenog zrna pasulja”.
A stvar je, zapravo, bila u tome što su Turci na bojnom polju ostavili magaze - nepržene kafe.
savamajstor
@ Čet, 19.01.2006. 17:57
savamajstor
Odgovor na temu Premeštanje teme