Duško Sekulić > ТУЈА

   Кроз тују провирује комадић неба, чуперак боје цикорије. Наслања се на сам горњи ћошак надгробног споменика. До пре пар година туја није сметала небу да се огледа у младом црном мермеру. Данас јој то и те како успева.

Туји је једанаеста година како жури ка небу. Пружа се. Најлепша сећања на човека са фотографије на споменику јој помажу да расте брже но што јој је у природи. Дан човековог одласка се подудара са даном њеног рођења. Они који долазе да запале свећу и попричају са човеком који је отишао, тек по величини сенке коју туја прави заправо схвате колико је времена прошло откако их је напустио човек у чијем се споменику небо огледало. Тешко је имати појам о времену док стојиш крај нечега што је лишено пролазности. Мермер је и даље црн и наизглед млад; човек на фотографији је потпуно исти као кад је отишао, и данас је гледао свог саговорника право у очи као да жели да проговори или да се врати с неба боје цикорије, на које се испео ношен безгрешјем којим је ходао до дана свог одласка; свећа се и данас једнако споро топила под теретом мирног пламена; све је готово исто, само је туја порасла толико да небо једва промоли свој прамичак боје цвета цикорије, и прислони га на сам ћошак споменика, тик изнад фотографије, тачно тамо где је малочас спустио усне један други човек, који је клечећи садио тују пре тачно једанаест година.

menjano pre 4 meseca
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sub, 03.08.2019. 15:38
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka