Bodgan Nikolić > DRŽAVNI POSAO UŽIVO

Volim da gledam i smejem se komičnoj slici državne kancelarije koju tako živo oslikavaju Čvarkov, Torbica i Boškić. 
Imao sam i mnogo "live" susreta sa pravim likovima, čije telo zauzima stolicu iza šaltera ili vrata na kojima je glavna informacija kada je pauza. Kažem telo jer duhom često nisu prisutni a o nekoj životnoj aktivnosti da i ne govorim. To su likovi koje je vlast ili neka druga (ne)srećna zvezda položila na jedino mesto koje im daje mogućnost da budu neko. Razlika između televizijske kancelarije i njenih junaka i stvarne slike, može se uporediti sa razlikom između serije "ALO ALO" i Aušvica. 
Elem, početkom februara bio sam prinuđen da posetim zgradu Katastra naseljenu vlasnicima državnog posla, kako bih zamolio da mi se izda dokument za koji u Zakonu piše da ga dobijate za najviše 15 dana. Razgovor sa likom, kojega je davno obuzelo sivilo zgrade u kojoj obitava i posla koji ga godinama smara, bio je kratak. Položaj u koji vas postavlja visina šaltera i ne dozvoljava duge razgovore, zaboleće vas krsta od saginjanja. Naravno falio je neki papir. Po pribavljanju istog ponovo susret sa državnim zaposlenikom uz prethodno odobrenje obezbeđenja koje vam stoji na putu ukoliko vam padne na pamet nešto neprimereno. Od uspavane duše iza šaltera dobio sam informaciju da mogu da idem i da ću poštom dobiti traženi dokument. Na pitanje kada, sleganje ramenima i znaci zamora na licu službenika ukazali su mi put ka izlazu. 
Prošla su prva dva meseca od moje poslednje posete, bio sam strpljiv a, moram da priznam, nisam imao ni neku veliku želju da se ponovo suočim sa sumornom slikom sivila administrativne bede i nesreće.Kada sam ipak odlučio da proverim i uverim se da moj dokument nije zaboravljen, poseta je bila kratka. Pitanje da li ću dobiti traženi papir dobilo je odgovor da. Pitanje kada, izgledalo je kao i prethodni put, odgovor mimikom i uzdahom me je uputio na izlaz. 
Posle više od četiri meseca usudio sam se da ponovo uđem u memlu i paučinu depresivnog staništa državnih službenika. Sačekalo me je obezbeđenje i saopštilo da čekam. Ponizno sam zamolio da samo nešto pitam i rekao da čekam već više od četiri meseca na dokument za koji u Zakonu piše da treba da stigne za 15 dana. Prisutni sapatnici su me podržali i rekli mu da me pusti samo da pitam. Lik u ulozi kerbera se okrenuo ka šalterašima, udostojivši me da im moju molbu prenese. Odgovor je bio kratak: "Neka čeka". Nisam čekao, čekam kod kuće da možda ipak stigne poštom.
Oprostiću im papir i sve ostalo, toliko jada na tim sivim licima mora da izazove neko saosećanje. Ono što im neću oprostiti je činjenica da su mi ogadili onaj divni i smešni televizijski državni posao. Posle iskustva uživo, ne mogu više da gledam Čvarkova, Torbicu i Boškića da ne bih počeo da ih mrzim.
Bodgan Nikolić (sailor) @ Pon, 17.06.2019. 18:11
Prethodna blog poruka

Komentari

Ne jedi se, ja sam u septembru predao takođe "neki" dokument rešenje sam dobio krajem maja ove godine.Koliko je to 15 dana?
eči
@ Pon, 17.06.2019. 18:59
a ja ne mogu da zamislim, da ste i jednog trenutka verovali da je serija "državni posao" izmišljena, da je potrebno mnogo truda, a naročito inspiracije da se poradi na scenariju...


Kobra
@ Uto, 18.06.2019. 10:17
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka