Duško Sekulić > БУРЕК

   Свом снагом је јутро замирисало на Дамаск. У великом белом тањиру пушило се из златног троугла као из згаришта донедавно лепе куће. Весела деца трче по пекари, залећу се и клижу дуж беспрекорно чистог пода, остављајући за собом траг дугиних боја. Не осећају туђину. Огледају се у огромним плочицама. Зубићи им се беле као таласи никад немирнијег Медитерана. Мајка их замишљено гледа. Отац мобилним телефоном фотографише масни оброк. Смеје се, али као да се нећка у одлуци да оскрнави лепоту. Свестан је да ће вероватно, сваког трена, сав бес који носи у себи искалити на Питагори. Буди се Посејдон у њему. Рука му сама креће ка виљушки умотаној у белу бурку. Кулминација привлачи децу до стола. Отац распарчава златник, деца зевају као птићи, мајка скида са лица бескрајни поглед, дуга се разлива по плочицама.

Скамењена радница на каси не хаје због колоне коју су направили лојални купци. У очима јој оживели извори. Ћути. Покушава прогутати тугу. Златник се топи и нестаје у очима алхемичара. Из суседне просторије улази бели човек. Хода кроз облак. У чуду гледа још невиђени призор. Посејдон брише своје суве бркове. Милује децу по коси. Масне образе им не дира. Допадају му се. Мајка чисти у дланове комадиће златника. Окреће дланове к небу, па баци злато по свима. Засијаше темена присутних као куполе светиња. Отац мирно клекну. Пови главу ка дуги. Промрмља тихо пар неразумљивих речи, журно устаде и крену да плати. Радница на каси стидљиво погледа у белог човека. Разумеше се. Не узе новац од Посејдона. Посејдон јој пружи руку. Једно другоме се захвалише.

menjano pre 6 meseci
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 10.04.2019. 09:27
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka