Duško Sekulić > БЕЗБРОЈ РАЗЛОГА

Чешће смо се поштовали него што смо се слагали.

Као море и бура. Као југо и Велебит. Као коло и раскорак. Као смрт и сирена.

Сећаш ли се дана кад си ми уперио светло у очи? У рукама трочланог стрељачког вода, који си измислио не би ли утишао душебрижнике, видео сам силуете дугих цеви. Узмицао сам наслањајући се на зид, како бих што више отежао куршумима. Причао си ми, касније, да сте се све време у себи смејали фресци која се разлива под бујицом сопственог зноја.

Реци ми, Милане, да ли још увек верујеш да кактуси миришу? Нису ли бодље дуже од латица? Да ли је вредније нечије шепурење од теракотине жеље да се бар једном водом напоји?

Нећу никада заборавити твоје сузе на сахрани мога оца. Тад смо се наново упознали. Још ни данас није свећа догорела.

Понеси у суботу бар део наших успомена. Не верујем да ћеш успети у једно вече да спакујеш оно што си годинама чувао по џеповима. Немој да се кајеш ако заборавимо поменути сва наша кајања.

Дођи да наставимо где смо стали. Певај! Весели се! Човече, имаш за то безброј разлога.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Čet, 27.12.2018. 11:40
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka