Duško Sekulić > ДИВАНИ

   Недељом, тачно у подне, на салашу Стипанових родитеља, најмлађи члан породице дизао је црвени барјак. Крупни кувани пилећи батак, умочен у сос од парадајза, виорио се из упола мање ручице шестогодишњака. Стипан је обожавао ринфлајш, јело од куваног меса из супе, које се служило уз црвени сос и тврдо-куване кромпире. Још га је покојна мајка навикла да са нестрпљењем чека недељу, када ће безбрижно да се умусави масним комадом меса. Ово је била последња година његовог детињства у којој ће током целе недеље мислити само на подневни ручак, који обележaва крај успешне седмице. Од јесени његове мисли ће од понедељка до петка бити усмерене ка учењу слова, песмица, и сабирању бројева прве десетице.

У школи, Стипан се показао као веома надарено дете. Није марио за то што је једини у разреду био са салаша. Некако се чак стекао утисак да се поноси тиме што одраста у другачијим условима од својих вршњака. Лако је савладавао градиво, на школским приредбама се истицао рецитаторским умећем, а у фолклорну групу уносио све оно што је претходних година научио од оца и стричева. Језици су му посебно лежали.

Лако је Стипан завршио основну школу, а затим и гимназију. По завршетку гимназије одлучио је да се даље не школује, него да учи онако за себе. У ствари, није се он ту превише питао. Родитељи су желели да остане „на земљи“, и Стипан није имао избора. Правила живота на салашу су поприлично крута. Слуша се реч старијих. Није то Свето писмо, али ти се ипак сугерише много тога, као што је нпр.избор занимања, брачног партнера, и сл. Жута супа недељом у подне је искључиво недељом у подне, никад средом или суботом. И једино недељом можеш да се умастиш дебелом кожом са батака. То су правила. Ту нема грешке.

Пар година после завршетка гимназије Стипан се оженио девојком из богате куће. За кратко време је удвостручио имање. Постао је један од друштвено утицајнијих људи и један од политичких вођа заједнице којој рођењем припада. Стипан говори више језика. То истиче у свакој прилици. Тачно зна да процени којим језиком ће кад да се служи.

Кад се нађе са друштвом из школе Стипан говори српским језиком. Тад се потпуно опусти, смеје се, галами, запева песме које пева док се тушира.

Кад је на политичком скупу Стипан говори буњевачким језиком. Без грешке. Тада се не обраћа конобару, па да може како хоће. Јасно му је због чега са говорнице мора непогрешиво да користи речи својих предака. Није битан слоган испред којег наступа, нити суштина његових гласних порука, битно је да архаизме изговара на онакав начин како публика жели да чује.

Кад се сретне на пијаци са својим, такође успешним, сарадником, њих двојица говоре мађарским језиком. Тако показују да су ученији и бољи од оних са којима се запијају у кафани, и од оних који, отворених уста, цупкајући слушају њихове предизборне говоре.

Три језика – три улоге игра један једини човек. Три питања, а као да нема ниједног одговора: „Ко си ти, заправо, Стипане? У чијем данас колу играш, враже? Где ти нестаде онај чисти образ који си некада прљао масним батаком умоченим у сос од парадајза?“

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Uto, 04.12.2018. 21:24
Prethodna blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka