Duško Sekulić > БОКА

   Угнездила се лепотица између рамена двају мушкараца. Кикоћу јој се веселе очи. Око врата јој виси ланац, сјајан као траг једрилице. На њему бљешти привезак налик половини срца од сребра. Не зна небо да л је грех да јој се огледа у очима. Не зна Сунце сме ли јој образе постидети.

Ја не видех веће дивоте него што је Бока. Благо чемпресима што јој прсте кроз косу провлаче. Благо облацима што јој високо чело милују.

Бока кад се насмеје тад се стотину бродова ускомеша. На сваком се упали стотину бакљи.Месец да јој позавиди.

Да би волео Боку мораш волети и живот. Она извире из пучине, а улива се у стену. И обратно. Не може се тачно рећи где јој је почетак, а где крај. А кад је заволиш то ти се не чини уопште као нешто ново. Као да си је волео и пре него што си је видео у белој кошуљи од соли.

О Боже, хвала ти што си је спустио са врхова и растопио је у кориту од шкољки и, као филигран, јој исплео минђуше од сребра.

Нисмо се одавно видели, вило. Ваљда те се због тога и не могу нагледати.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Čet, 16.08.2018. 15:17
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka