Duško Sekulić > растаНаК

Пиши ми кад стигнеш. Слободно адресирај на „Брод лудака“. Само толико. Знаће галеб где треба да однесе. Голуб би сигурно знао, али где да нађеш голуба на пучини.

Жао ми је што идеш. А уједно се и радујем. Одувек сам се питао шта ти тражиш на нашој палуби. Јесте да си новинар, али знао сам да никад нећеш трошити перо на наше сплетке, трачеве, подле приче из залеђа, на све оно због чега ниси хтео да будеш оно за шта си се школовао.

Путуј! Однеће талас боцу, у којој сте ти и твој једрењак, у нека лепша мора. Негде далеко. Толико далеко да ти желим да нас понекад и заборавиш, можда онда кад будеш плакао јер си срећан што су ти руке слободне и што можеш писати по сопственом диктату.

Усликај ми делфине у скоку. У оном тренутку кад се насмеју као човек. Жељан сам искреног људског смеха. Њега има само у дубинама. Бар код нас.

Усликај орку кад буде издувавала све оно што јој је на души. У оном тренутку кад махне репом да те поздрави. Жељан сам оних који душу олакшавају. Код нас сви ћуте.

Пиши ми кад стигнеш. У оном тренутку кад будеш на врху таласа. Кад будеш био на месту где се спајају небо и дубине. Баш тад ме се сети. На таквом месту се сад и растајемо.

menjano pre 2 nedelje
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 01.08.2018. 18:49
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka