Duško Sekulić > ПЕЋИНА

Кад смо ушли у пећину увелико је био мрак. Вођа пута нам је самоуверено предложио да у њој потражимо заклон од ноћи. Инсистирао је да се крећемо у паровима. Поређали смо се онако као што иначе стојимо на тренингу Новог Радничког, за који играмо. Чело колоне је чинио пар Маријан-Луна, одмах иза њих су корачали Слоба и Кија, затим Секин Вељко са Микијевом Надеждом, Беровићка и Прија, па тек онда сви ми остали у које је вођа имао мање поверења. После пола сата хода кроз уски лавиринт канала, нашли смо се у пространој дворани са чијег су стропа висили прелепи сталактити. Миломир је приметио да један од украса, који ниче из пода, веома подсећа на бизона. Влада се наљутио, сматрајући то провокацијом, с обзиром да не воли свој надимак који је добио због позиције у тиму и корпулентне грађе. Није успео сакрити нервозу, како због помињања шупљорогог говеда, тако и због све слабијег светла које је допирало из једине лампе коју смо понели. Паника се полако почела преносити на целу групу. Атмосфера је постала несносна. Капљице као да су почеле све брже да се спуштају на под. Надолазила је вода. Докторка Нада, која нам је клупски лекар, нас је смиривала саветујући нас да се загрнемо јакнама које смо носили у ранчевима. „Најбитније је не потхладити се“, често је знала рећи. У једном моменту неко је приметио да нас је вођа пута напустио. Није први пут да нас остави кад се појави проблем. Знао је то и раније доста често да уради: и кад су нам рушили клупске просторије крај реке, и кад су нам забранили да користимо најјефтинији аеродром за одласке на међународне утакмице, и кад смо покушавали да добијемо дозволу за изградњу гондоле којом бисмо се пењали на врх планине на којој смо тренирали. Увек би се склонио кад нам је био најпотребнији, а ми смо одлучивали, на некој врсти референдума, о нечему где нам је пораз био неминован. Неко се сетио да је једном један тренер, ваљда на Тајланду, последњи спасен из непроходне пећине у коју се са својим тимом скрио од монсуна. Не зато што су га последњег пронашли, него зато што му је екипа била важнија од сопственог живота.

„Има ли овде спасиоца? Ко ће нас да спасе из ове пећине?“, загрми неко из мрака. Стоструки ехо понови вапај. Али не стиже одговор. Као да је оглувела спољашњост пећине.

Маријан, Луна, Слоба, Кија, Секин Вељко, Микијева Надежда, Беровићка, Прија, Миломир, Влада Бизон и докторка Нада се скупише на једином преосталом сувом делу стене. Ми остали, у које вођа пута није имао довољно поверења, почесмо да певамо. И певасмо све док нам вода не преплави гркљане.

menjano pre 1 mesec
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Pet, 13.07.2018. 21:06
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka