Duško Sekulić > БОРА

Пробудио сам се кад смо се попели на Велику Капелу. Преспавао сам готово цели пут. Знао сам да смо близу. Кроз крошње тамних борова пробијало се јутро. Осетио сам да се и остали буде. Чуло се зевање, шушкање преосталим кесицама са храном и све гласнији жамор. Ускоро се под нама појавила пучина. Тад сам први пут видео море. Било је веће него што сам маштао, али ипак мање од оног које је описано у песми о Титу, коју смо недавно научили. Гледао сам у плави бескрај као у чудо. Желео сам да га загрлим, да удахнем све оно што су таласи доносили ка обали. Било је то, за мене, једно нестварно јутро.

Из аутобуса смо изнели торбе, разбацали их по пространој соби и одмах појурили да се начичкамо на плажи. И Бора је кренуо са нама. Штрчао је високо изнад нас. Кратко је посматрао море, одговарао на наша наивна питања, а онда се испео на стену која је својим већим делом задирала у море, развукао, до тог тренутка склопљени, дугачки штап за пецање и снажно забацио удицу. Имао сам утисак да ће се трокрака кука закачити за острво Крк које се назирало у даљини. Толико је замхнуо да нико од нас није могао да испрати у ком је таласу завршио јарко наранџасти пловак. Бора има огромне жилаве руке, пет пута веће од наших. Можда чак и шест пута веће. Учитељица нам је причала да је Бора копљаш, а копљаши имају руке сачињене од дугачких костију, набреклих вена и снажних мишића који се правилно оцртавају у моменту кад он замахне својим оштрим оруђем. Не трепћући смо гледали у правцу за који смо претпоставили да је место где се налази пловак. Нико није обратио пажњу на врх штапа који је почео да се савија. Тек кад је танка најлонска нит почела да прави видљиву бразду у води, схватили смо да Бора извлачи плен. Одизао је штап изнад себе, али се он сваки пут упорно врхом спуштао ка води. Бразда коју је стварала нит постајала је све шира. Површину мора парало је нешто што је долазило из дубина. Бора је још једном снажно повукао, и у ваздуху се зањихао огромни црни љигави облутак, ни налик риби. Морски краставац је висио испред очију незадовољног рибара. Пред нашим очима висио је трофеј!

Тако је изгледао мој први сусрет са морем, са подводним светом из мојих маштања, са Бором, човеком великих руку и срца. На том летовању сам научио да пливам ронећи кроз Борине ноге. Другове и мене он је бацао у, за нас предубоки, плићак; грцали смо не бисмо ли избацили море које нам је напунило плућа; али смо научили да пливамо.

Од тада су прошле дуге тридесет три године. Ја и сад могу да осетим ону трему пред полагање завршног испита из обуке непливача на базену. И свој последњи атом снаге који сам уложио не бих ли стигао до друге обале. И аплауз који је добио Спасоје плутајући ка дипломи, држећи се за Борина широка рамена...

Бора за пар дана одлази у пензију. Каже ми да планира да на Дунаву проводи своје пензионерске дане.

Ово није само моја прича о њему. Ово је прича свих нас које је Бора научио да се не плашимо таласа. Ово је бразда. Дубља од оне коју прави најлонска нит вукући за собом тајну из морских дубина.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 28.03.2018. 09:30
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka