Duško Sekulić > ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ПРАВИО ПОГРЕШНЕ ИЗБОРЕ

   - Остави нам бар лопту кад већ не желиш више да се играш.- углас викнуше остали дечаци. Он се није ни окренуо. Наставио је да корача носећи лопту под руком, док су га другови тужно гледали како одмиче. Колена су му била прекривена крвљу и блатом. Данас је играо грубо. Сви су га страшно нервирали, чак и они са којима је био у екипи. Они можда још више него противник. Лопта никако није хтела у гол, а он је то силно желео. Требало му је за самопоуздање. Целу утакмицу никоме није додавао. Желео је да се упише.

Код куће је то вече легао врло рано. Без вечере. Читао је до касно у ноћ. Свако вече је читао. Вечерас је пронашао „Хадријанове мемоаре“. То је књига у којој је разумео само поједине делове. Неким реченицама се враћао више пута покушавајући да схвати шта је списатељица желела да каже. Дуго је гледао у нему таваницу и размишљао само о једној реченици из ове књиге „Врло тешко бих се привикао на свет без књига, али стварност није у њима, јер не може цела у њих да стане.“. Није могао себи да објасни како је могуће да се о животу учи још негде, а не само у књигама.

Ујутро се тешко пробудио. Желео је тог дана да изостане из школе. Плашио се да ће му другови замерити то што им је јуче прекинуо утакмицу. Међутим, ништа се није десило. Нико није ни споменуо претходни дан. Разговор је почео о будућности, о избору будућег занимања, јер ће им та тема ускоро постати актуелна. Сви су се изјаснили о томе шта би желели да буду. Само је он ћутао, правдајући се да још увек размишља. Другови су га наговарали да буде лекар, јер то приличи некоме ко је најбољи ђак међу њима. Један од дечака је био чак и прецизнији предлажући му да буде хирург, пошто је чуо да је хирургија врх медицине, област само за одабране. Остали су се сложили. Он је погнуо главу и одлучио да им саопшти своју одлуку. – Не желим да будем хирург. Нећу да расплићем црева некоме ко је успаван и ко у том моменту не види моју вештину. Хоћу да радим нешто што ће сви моћи да виде и по чему ћу остати упамћен. Желим да будем политичар.

Завлада мук. Сви, као један, погледаше у непостојећу нему таваницу. Нико није могао да верује у оно што је чуо. Зар неко ко је толико тога прочитао да буде политичар и да једног дана седи у просторији са некаквим полусветом који не зна ни ко је Хадријан, ни где се налази Рим, ни да је прдеж некада знак да су се црева расплела. Нису могли да верују, али нису хтели ни да га спречавају, знајући да ће се истог момента окренути и отићи исто онако као што је јуче отишао са ливаде.

Прошло је доста година. Окупило се друштво, све озбиљни средовечни људи. Сви, сем једног, су ту. Седе заваљени у тросед и фотеље, причају о фудбалу и другим мање битним стварима. На екрану телевизора њихов друг у прелепој сали стоји пред онима који га ништа не разумеју, из уста му као бујица теку општа места, све време скоро да не скида озбиљан израз са лица, понекад се, чини се, некако болно насмеје, руке му делују неокаљане, колена му прекривена крвљу и блатом. Делује веома несрећан.

Један од другова угаси телевизор и започе разговор о дану кад су морали прекинути утакмицу баш у моменту кад су изједначили. Други се поносно сети волеја којим је лопту послао у рашље. Трећи промрмља себи у браду: -Зашто му нисам додао лопту у оној последњој контри?! Да се упише. Можда би после све било много другачије.

menjano pre 4 meseca
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 07.03.2018. 11:08
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka

Komentari

Odlicno! Prica o decaku iz Sombora. Ti si to lepo uvio u sjajan blog!

menjano pre 3 meseca
robmos
@ Sre, 07.03.2018. 11:40
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka