Duško Sekulić > ДАР И ЈА

Дарија не устаје из колевке. Већ је девета година како су јој везане ноге. На машну! Дарија је поклон. Она је дар упакован у осмех и једно немирно око. Друго крије. Фластером! Шапнула ми је на уво како се зове и колико има година. То је наша тајна. Дарија се смеје као Ирина. И знатижељна је као Ирина. И хода у чарапама, па је грде. У ствари не хода. Дарија не излази из колевке. У колевку јој тете ставе колица да се провоза у круг. И онда она јури и смеје се и пусти косу, али никако да развеже машну која јој не да да потрчи. Донели смо јој лутку. Која дише! И балон који дува лутки у плућа. И штипали смо лутку за нос да засмејемо Дарију, јер шта је дан без њеног осмеха. Безброј пута смо штипали лутку за нос и голицали јој ребра длановима. И лутка се ни једанпут није осмехнула. Ваљда се стиди Дарије. Није се пред Даријом лако смејати. Одмах те прострели са висине погледом сокола. Добродушно! Да ти дође да заплачеш. Као кад си остављен! Па ипак стегнеш срце и ћутиш. И све те буде некако срамота зато што ходаш, зато што гледаш, зато што грлиш маму, зато што ниси остављен.

Дарија не устаје из колевке. Не зато јер је ленчуга. Већ зато што су јој ноге везане. На машну! Ону од поклона. Ону коју је скоро немогуће одвезати. Ону коју кад успеш развезати постајеш бескрајно срећан.

menjano pre 8 meseci
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 07.02.2018. 17:19
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka