Duško Sekulić > РАСТОКЕ

   Желим да одем у Растоке. Да их видим. Да чујем у хуку слапова последњи крик својих предака. Тамо ми је убијен деда. Два месеца пре него што ће ми се отац родити одведен је са групом Срба из села у околини Слуња, убијен и бачен у неку од мноштва расточких јама које је створила Слуњчица. Нико никада није сазнао где се тачно налазе кости ових мученика. Желим да одем у Растоке! ... и да понесем жуту свећу од воска, и да је запалим на месту где ме срце буде највише болело, и да се исплачем као Павле у недељу на гробу деде којег није упознао.

Моје село су Павлове Растоке. Он то одавно веома добро схвата. И дели са мном. Стиска се уз мене, јеца, не диже поглед са слике оног на кога по свему личи. Ћути. Док стојимо сами окружени равницом и мермером ја скривам сузе, причам му, као да нас је тројица, љубим га у главу, он искрено потврђује климањем главе да нас сад дека гледа и да се поноси и да нас грли и да је то све живот и да све то тако мора бити... али зашто опет Растоке?!

Прошле недеље Павле је за домаћи задатак цртао породично стабло. Данима сам му одговарао на нимало лака питања. Понешто сам му свесно прећутао. Одвешћу га, првом приликом, у Растоке. Све ће му рећи слапови. 

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Uto, 30.01.2018. 09:23
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka