Duško Sekulić > У ЖБУЊУ

- Колико си вода прегазио, Ахмеде, док ниси дошао овамо? Јесу ли све биле слане, те си толико ожеднео? Делујеш ми веома исцрпљено за своје године, момче.

- Предуго сам путовао. Моја земља је тамо где се срећу исток и запад. Тамо је рат. Врло чудан рат. Нико не зна зашто се ратује, нити ко ратује јер смо већином сви некуд отишли.

- Неко те је повредио, видим?

- Стајао сам на обали твоје реке желећи да је пређем. Желео сам наставити даље. Кажу да је на крају света срећа. Одједном се крај мене појави група људи који су такође желели преко. Гурнуше ме у неко жбуње, један од њих извади нож, срећом не посече ме већ ме само удари дршком ножа у чело. Зато крварим. Правио сам се да сам мртав, те ме оставише да лежим. Већ сутра ћу покушати поново да препливам.

- Не говориш енглески?

- Не. Ја сам Арапин. Како онда разумеш шта говорим?

- Читам ти са тих сувих усана све што ми говориш. Нагледао сам се у животу безброј оних који су побегли од рата. Ту где ти сад желиш да препливаш, на оној тамо обали, кад смо нас двојица били деца беснео је страшан рат. Још и данас на оном путу што се пење узбрдо могу се видети отисци табана који веома личе на твоје. Онда је све наједном утихнуло, примирило се. Сад тамо живе неки нови људи који никада пре тог рата нису ту живели. Са ове стране реке живе они који су оданде побегли. И једни и други живе у уверењу да су срећни. И једни и други живе чекајући неки нови рат.

- Зашто ме, кад су овде ратови толико чести, ретко ко разуме? Морам да молим за чашу воде.

- То ти не умем да објасним. Причао сам недавно о томе са Иваном, мојим пријатељем. Рече ми да постоји један народ који је прекинуо рат да би непријатељ добио хуманитарну помоћ. То никад пре, а ни после тога није забележено у историји. Обојица смо се запитали шта се, побогу, десило са потомцима тог народа.

- Је л` тај народ живео на овом поднебљу? Вреди ли да останем овде и да срећу не тражим на другом месту? Хоће ли оживети та клица доброте о којој говориш?

- Живео је. Али, искрено, изгубио сам сваку наду да ће икада више живети. Дај боже да се варам. Тренутно делује као да мртав лежи у густом жбуњу са дубоком раном на челу. Нити иште чашу воде, нит` је икоме пружа.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Uto, 09.01.2018. 10:02
Prethodna blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka