Duško Sekulić > ТИНО ЋЕ МЕ ОДМАХ РАЗУМЕТИ

Стали смо недалеко од Зенице. Лашва је тог јутра весело жуборила пркосећи киши. Свануло је па су крајпуташи већ почели да износе тезге на које су слагали бакарне џезве, пеке и простирке од кравље коже. Сели смо у ресторан на обали реке, цитирали Капора, који је летњу ноћ у Босни описао речима „кад погледаш ка брдима ти не знаш где престаје махала, а где почињу звезде“, и полако испили прву јутарњу „турску“ кафу. Ирина се обрадовала врелим уштипцима који су били лепши чак и од оних које јој бака испржи. Млади конобар Мухамед, на чијој левој страни грудног коша је сијала плочица са именом, деловао је наспавано и орно трудећи се да се осећамо као код куће. Павле је кроз прозор посматрао јагње које се вртело изнад тек потпаљеног ћумура, обавештавајући нас сваки пут кад ражањ направи триста шездесет степени. Дозволили смо му да само први пут погреши и назове „жртву“ прасетом. Додатно објашњење, које смо оставили  за наставак путовања, укључивало је и лекцију о томе да се од младог Мухамеда разликујемо само по јеловнику. Ову лекцију Павле није савладао из првог покушаја с обзиром да сам до Бугојна спомињао баклаву коју сам тог јутра доручковао на Лашви.
Брда изнад Купреса су додиривала небо. Десетак километара вожње по кривинама, које су секле густи облак, били су ми напорнији од остатка пута. Предугих десет километара као увод у бескрајни поглед на поље којим су у јутарњој променади шетале кошчате краве...
Мирисало је на море. И ваздух и камен и расположење у аутомобилу. Ускоро стигосмо у Сплит, велики град усађен између планина и пучине. Ту нас је чекала Линда, жена којој је једна моја обична искрена прича о њеном детету била повод да нас позове да овог августа летујемо у њиховом граду.
Сусрет скоро непознатих људи био је у ствари сусрет пријатеља који се дуго нису видели. Тамо где смо некада стали, тог дана смо само наставили. Није ту било предрасуда. И једни и други смо знали шта да очекујемо. Волим море. Оно ми не да да одрастем. Нема те ноћне вожње која ме може спречити да чим стигнемо зароним у слано плаветнило које је, многи кажу, баш овде некако најлепше.
Већ првог дана у Сплиту упознао сам једног од најбољих светских рукометаша. Срео сам га на улици како прави трокорак да би сустигао своју плавооку двогодишњакињу. Помогао ми је да нађем улицу коју тражим правдајући се унапред да не зна нове називе улица. Да се он пита вероватно би на плавим таблама још увек писала имена Лењина, Андрића, Братства и јединства.
Сплит је чаробан град. Уске улице око Диоклецијанове палате су спој Котора и Венеције, а то су два најлепша града у којима сам био. Рива увече пева заједно са клапама. Младе посластичарке не штеде на осмеху и куглама сладоледа од црне чоколаде. Галебови слећу на главу Светог Гргура Нинског чији ножни палац милују туристи не би ли им светац услишио жељу. Преко пута града су Брач и Шолта. Брач је горостас од мермера. Република за себе. Шолта је скоро нетакнути рај, скуп тиркизних увала над којима се Сунце читав дан бори са крошњама столетних борова. Острво најлепших снова.
Не смем заборавити да поменем Срећка, Линдиног супруга, некадашњег вицешампиона чувене Квискотеке, човека, којем уместо титуле доктора економије (коју поседује), испред имена пише Човек, вечног заљубљеника у родни Брач, који је става да нико, сем политичара, на овом поднебљу нема разлога да се мири јер се нико, сем тих истих политичара, овде није ни свађао. Од Срећка се много тога може научити, као на пример како се прави ликер од рогача који је веома сличан најскупљем вискију.
После седам дана одлазимо из Сплита испуњени нечим другачијим од утисака са претходних летовања. Зове ли се то носталгија или како год, батерије су за неко време напуњене.
Можда све ово делује нестварно, али ја заиста нисам у Сплиту срео никога ко би ми рекао да уместо за Партизан треба да навијам за Хајдук или Ријеку, на пример.
Како бих ја сад објаснио, а то желим, дечаку Тину да ћу ја навијати за његову Ријеку против оних који не разумеју језик којим Тино и ја говоримо? Да ли би ми он поверовао да мој осмех није једнак оном полтронском смеху којим је државни чиновник моје земље додатно унаказио ионако неуспелу шалу упућену њему? Да ли би, тако мали, успео да схвати да се он и ја разликујемо само по јеловнику? Можда му и не бих требао ништа објашњавати, већ бисмо се одмах чврсто загрлили као два пријатеља који се нису дуго видели.
menjano pre 2 nedelje
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Uto, 12.09.2017. 01:15
Prethodna blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka