Duško Sekulić > ПАР РЕЧИ СА ЧИКА ЈОВОМ

   Срео сам јуче чика Јову. Седи на клупи у парку. Сваки пут кад се сретнемо обрадујемо се један другоме. Ми смо познаници. Пре пар година смо се упознали на рекреацији. Обојица мање знамо него што волимо играти фудбал и сваки петак је био дан ког смо чекали целе недеље да се пријатељски излоптамо и испричамо. Чика Јова и даље игра фудбал иако је загазио у осму деценију. Воли и труди се таман толико да другима не смета, а својој души да удовољи. Није то онај чика Јова за којег сте сви чули, али је и овај чика Јова ништа мање змај од свог старијег колеге. И он је лекар као што је био и славни песник. И овај Јова успављује. Али и буди. И то без грешке. И дан-данас. Пензионерски, на кашичицу, онолико колико му закон дозвољава.

Зашто сам одлучио да пишем о чика Јови. Зато што ми је у получасовном разговору о свему и свачему казао једну реченицу која ми се чини довољно мојом. Он је деведесетих година прошлог века био ратни лекар у Вуковару. Проживео је најгора искуства ратне хирургије. Упознао страхоте тог времена и видео штошта о чему најчешће ћути. Јуче ми је рекао податак за који нисам знао, да је по завршетку сукоба у Вуковару на ширем подручју ток града у неборбеним инцидентима убијено још триста педесет људи. То су биле жртве најбизарнијих комшијских свађа, бахаћења наоружаних битанги и слично. Чика Јова је о томе писао тих година не би ли скренуо пажњу властима на ненормално опасну ситуацију у постратном друштву источне Славоније. „Писао сам једно време, а онда више нисам имао коме!“. То је та реченица коју ми је мој добри чика Јова јуче задао као домаћи задатак. Није ми ово први пут да размишљам вреди ли писати. Коме? Због чега? Добар део друштва је оглувео и ослепео на лудило које га окружује. Државни систем изграђен на темељима манипулације испрао је мозак неукој сиротињи. Већина грађана искуства стиче једино читајући јефтине режимске новине препуне црне хронике и гледајући перверзне ријалити програме на телевизији. „Елита“ се задовољава ловом у мутном.

Вреди ли писати? И коме? Кад критикујеш онда си гунђало. Кад хвалиш онда си улизица. Наше друштво данас је негдашња кула од карата.

Завидим чика Јови. Завидим му јер му се, сваки пут кад се сретнемо, једнако дивим и једнако обрадујем. Није то онај чика Јова за којег сте сви чули. Али је и он змај. Његова ватра излази из душе. Он такође успављује. Али и буди. 

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 16.08.2017. 23:01
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka

Komentari

Cika Jova je pravi, i mladji od onih koji su po godinama upola mladji od njega.
neko
@ Pon, 21.08.2017. 09:31
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka