Duško Sekulić > 42195

Почело је! Неко је наредио Власти да узвикне „Старт“, и он је то успешно учинио. Нисам случајно написао слово „В“ велико. Власта је име. Власта отвара, a власт затвара. То је једна од мноштва њихових разлика. Власта се сетио Сомбора, a власт га се готово никад не сети. Власта је у Сомбору видао ране, a власт их Сомбору ствара. Власта је велики глумац, човек са маратонским глумачким и животним стажом, и сасвим је логично да баш он својим речима закотрља коцку овогодишњег позоришног маратона. Времешни мангуп је и ову улогу одиграо у свом маниру, господским шармом измамивши смех и поштовање позоришно „писмене“ публике.

А онда је почео спектакл. Како другачије описати представу „На Дрини ћуприја“, редитеља Кокана Младеновића. Представа која је узбуркала културно-политичку сцену Србије недавним учешћем на Стеријином позорју, на којем је из несумњиво политичких разлога остала без заслужене главне награде, добила је част да увелича ово двадест пето окупљање позоришних маратонаца у Сомбору. Ако се може у две речи написати критика овог Младеновићевог ремек-дела усудићу се да напишем: „Боли глава!“. И заиста боли глава од глумачких бравура свих актера, од сцене која је донела Дрину на даске, од режије која је у мост узидала историју која је почела 1571. године, а којој се крај не види, до публике која је уздисала и тапшала кад је требало и која је на крају устала да се поклони генију.

Не би било умесно препричавати „Ћуприју“, али ваља напоменути да је својом суровошћу овај комад успео, као мало шта до сад, описати зло које баштини ово поднебље, и указао на бесмисао лудила које бележи историја и сам мост на Дрини. Глумци који безброј пута мењају улоге показују да су и везир и јаничар и муфтија и свештеник и усташа и српски паравојник заправо један те исти човек који се периодично вековима рађа из блатњавог дринског приобаља. И да нема краја тој клици из које ниче оно једино што може удружити народе у Босни, а то је баш то зло од којег глава пуца. „Не постоји ништа узвишеније, што је људска рука направила, од чесме и ћуприје“, је парафраза оне сржи коју ова представа носи у себи. Живот и спајање. И питање над питањима „Зашто људи руше мостове међу собом и зашто убијају живот у себи?“.

Ова представа има и једну озбиљну ману. Јер је прва на репертоару Маратона, и јер ће све представе које буду игране наредних вечери, без потцењивања, бити у њеној сенци. Или ће то можда донети и нешто добро- додатни мотив за остале да и они успешно истрче трку.

Што се тиче општег жала и јавног друштвеног бунта због недобијања награде на Позорју, мислим да је време да се с тим престане. Кокан Младеновић је везао нераскидиву нит с једне стране за мост, с друге стране за небо, и уз ту нит се суверено пење. Свака част Стерији. Кокан за ову режију заслужује Нобела.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Pet, 16.06.2017. 23:44
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka