Duško Sekulić > СВЕТА ЛЕТАРГИЈА

   Много волим да одем у своје село. Сетим се тада детињства, пријатеља, догађаја које су ми родитељи препричавали... буде ми лепо. Данас сам ишао са Павлом. Некако ме је подсетио на оног досадног дечака који је пре више од 30 година скакао по живцима својих родитеља постављајући им безброј питања и потпитања. Да не грешим душу, мислим да је овај интересантни дечак блажа варијанта свог оца и да ипак уме да препозна границу преко које татино знање не досеже.

Ишли смо у сеоску цркву, прелепи недовршени храм са тек постављеним иконостасом који се уклопио у складно осмишљено здање које одише комбинацијом традиције и модерне архитектуре. Није било никога у храму. Испред храма нас је дочекао Петар, човек који једнако негује руже као што вера негује његове тежње да у овом селу треба бар нешто да заживи. Радосно нас обавештава да ускоро почиње осликавање унутрашњости храма. Сва тројица гледамо у крст који се гордо уздиже ка небу које је данас боје Павлових очију. Ћутимо, па изговоримо по коју, и одлазимо испуњени нечим што је такође са оне друге стране границе мога знања.

Павле жели да га одведем да гледамо шаховски меч „нашег“ и шаховског клуба из пријатељског села. Успут му причам о шаху. Објашњавам му да је то игра у којој се краљ не сме издати и оставити сам на милост и немилост противничке краљице. Причам му да је наше село својевремено врло успешно умело бранити краља, али се и то, као и све друго у нашем селу, променило. У сали затичемо шест парова замишљених људи који се боре са противником и са сатом. Ћутке навијамо за наше. Павла ова игра подсећа на неке његове компјутеске игре. Мене шах подсећа на живот, на борбу, на стрпљење, на то да краљица често оде за коња. Један од наших играча је и Бранко, човек који води сеоски шаховски клуб, тренер чија деца освајају медаље на државним првенствима. У селу Бранко је „чудак“ јер је нормалан и јер налази задовољство у овој древној вештини. Он се не обазире, мада се види да га тај однос суграђана боли. Бранко и „његова“ деца грабе корацима лауфера и разарају малограђанштину снагом топова. Ја верујем у дан када ће ова екипа да матира и све оне од којих су у овом моменту несхваћени.

На повратку кући срели смо Сању и Дамира, моје добре пријатеље из детињства, данас успешне људе. Дошли су код мајке на викенд, уједно очекујући, као и ја, да ће видети бар нешто од онога по чему памтимо детињство. Сат времена смо провели на улици сећајући се како смо се на истом том месту некада припремали за квизове и факултете. Ни једног момента нисмо осетили да је данас један од три дана током којих се прославља сеоска слава. Нема рингишпила. Нема гласне музике. Нема људи! Све је замрло. Али ми још увек волимо наше село онако као што је човек по којем се оно зове волео Емину. Дух ће се и ове године спустити на апостоле. Не би било згорег да се спусти и на људе.

menjano pre 2 godine
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Ned, 04.06.2017. 19:01
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka

Komentari

Davno smo se mi odrekli svega o cemu pises Dule. Naravno kazna je morala stici i sada je izdrzavamo. Ovako obilazeci svet uverio sam se da svi koji drze do tradicije, a dobre nove ideje uklapaju u nju tek posle duboke analize i provere, zive daleko bolje od nasilnih, revolucionarnih i "reformskih" sirotana. 
sailor
@ Pon, 05.06.2017. 07:46
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka