Duško Sekulić > ЗАПЛАКА СТЕНА, УТИХНУ ШУМА (измишљени интервју о стварним догађајима)

-  Господине Роквуд, Ваш повратак у родни град се поклопио са прославом Дана града, која се обележава управо ових дана. Како Вам данас изгледа Сомбор из перспективе некога ко већ четрдесет година живи са друге стране Атлантика?

- Онај ко је синоћ био на пројекцији филма у прелепом сомборском биоскопу могао је видети колико ми значи повратак и да се осећам као неко ко никад није ни одлазио из овог града. Домаћински сам прихваћен, иако се не сматрам гостом.

- Филм је назван „Повратак“ и једним делом је аутобиографски. Да ли је теже отићи или вратити се из Србије?

- Једна моја колегиница, позната српска глумица која одскора живи и ради напољу, је недавно у једном интервјуу изјавила следеће: „ У отаџбини нема живота. У туђини нема среће.“ Мислим да је ова њена изјава дефиниција усуда који прати све нас који у печалби трагамо за срећом.

- Вечерас је, на одушевљење публике у биоскопу, у Вашем друштву био и чувени холивудски глумац Џон Севиџ. Какве су његове импресије?

- Џон је пре свега скроман и миран човек. Видели сте на његовом лицу огромну захвалност за аплаузе и жељу Сомбораца да се с њим фотографишу. Тиме је још једанпут потврдио да су највећи људи по правилу најприземнији.

- После премијерне пројекције филма „Повратак“ у Градској библиотеци је одржана промоција књиге која говори о снимању филма, догодовштинама и анегдотама са снимања. Ни тамо нисте остали равнодушни, нити сте крили емоције.

- Књига употпуњује мој сан о снимању филма у Србији. Емоције су последица емоција које сам видео међу присутнима. Ова земља има чему да се нада.

- Да ли знате да је човек који је написао књигу о Вама само две вечери пре ове промоције, у флуоресцентном прслуку обезбеђивао концерт феноменалног бенда на нашем Ћелавом тргу како би од мизерног хонорара успео да преживи? Овде је од писања немогуће живети.

- Није ми се тиме „хвалио“. Као што ми ни мој покојни колега Милорад Мандић Манда није казао да такве величине као што је био он умиру на сцени јер их изједа стрес због борбе за преживљавањем.

- Како памтите Риђицу, село у ком сте одрасли?

- За Риђицу ме вежу сећања на блатњаве шорове и зарђале теретне вагоне, на живот без струје и читање прича о каубојима и Индијанцима уз пламен свеће.

- Кад смо већ код свеће, можете ли претпоставити да у Риђици у појединим кућама ни данас нема струје јер су људи на ивици егзистенције само зато што их је болест превремено послала у пензију?

- Четрдесет година после мог одласка у Америку овде и даље нема струје? А тако ми је ових дана све деловало савршено. Откуд људима толико снаге да глумачки сакрију све патње које носе у себи?! Био сам у заблуди да сам одлично испекао свој занат. Да ли је могуће да се иза синоћних осмеха крију болни грчеви? Веома сте ме растужили.

- Господине Роквуд, хвала Вам на искреним осећањима којима сте нас почастили. Бар накратко сте нам омогућили да се осећамо пријатно у овом уснулом граду.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Pon, 20.02.2017. 22:08
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka