Duško Sekulić > SVE JOŠ MIRIŠE NA NJU (Intimna ispovest)

Prvi put smo se sreli pre nešto više od šesnaest godina u Novom Sadu. Bio sam vojnik. Džomba. Pun sebe. Već pri prvom našem susretu sam zbog nje pustio suzu. Čuj, suzu! Slapove muških suza.

Njeno ime mi je odmah zazvučalo božanski- zvala se Ambrozija. Puzao sam ponizno ka njoj. U jednoj ruci sam držao pušku, u drugoj maramicu. Ona bujna i raskošna, ja mlad i nevešt. Kašalj i zaljubljenost se ne mogu sakriti. Dodao bih, i kijanje. Istina!!! Priča se da je došla od nekud. Navodno su je doneli Amerikanci nešto pre našeg prvog susreta i ostavili u prašnjavoj ravnici. To između nas je bilo, što bi se reklo, na prvi pogled. Ona je rasplela žutu kosu iz koje se prašila čarolija. Ja sam trljao oči ne verujući im. Što bi mladi rekli: „Slinio sam“. Već šesnaest godina traje isti žar. Možda još i jači kako godine prolaze. Njeni pramenovi, moje suze, oboje zaslepljeni.

Danas otvorim vesti na lokalnom internet portalu. Šokiram se. Grupa dokonih lokalnih mudraca dobila nagradu za projekat kojim žele prekinuti moju sreću. Na slici Ambasador Evropske Unije i moji sugrađani. Smeju mi se u lice. Odlučni u nameri da mi napakoste hvale se kako će u korenu da saseku moju vojničku uspomenu. Gubim svaku nadu. Jedino što mi ostaje je vera da je ova vest najnovija novinarska patka. Ili su možda ovi naši ponovo nasamarili evropskog naivka. Čudan mi je nekako njihov osmeh.

menjano pre 3 godine
Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Pon, 24.10.2016. 16:47
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka