Duško Sekulić > MARINA JE DEO MOJE NOSTALGIJE

   Citiraću, meni lično nepoznatog, gospodina Dejana Bursaća koji je na Twitter-u pre par dana ušao, kao i većina „tviteraša“, u raspravu sa samim sobom i napisao sledeće:“ Zašto zaboga mislite da su školske uniforme nešto što magično stvara jednakost i odakle vam uopšte ideja da je jednakost ove vrste ideal?”. Analizirajući suštinu ovog pitanja došao sam do zaključka da se sa dotičnim u potpunosti slažem, pri tom misleći da aktuelna dilema “za ili protiv đačkih uniformi” proizvodi veći sukob između jugonostalgičara i modernista, nego što pokreće raspravu o samoj opravdanosti vraćanja đačkih uniformi kao obaveznog modela odevanja đaka u školama. U ozračju tih razmišljanja dogodio mi se roditeljski sastanak, kod mlađeg deteta, sa kog imam potrebu podeliti deo svojih utisaka.

Naime, nije prvi put da se oduševim konceptom i samim vođenjem roditeljskog sastanka od strane učiteljice koja predaje učenicima drugog razreda. Za nju ovaj, kao i svi do sad održani, roditeljski sastanci nije puko okupljanje roditelja zarad odrađivanja svojih obaveza zacrtanih u kalendaru Ministarstva prosvete. Roditeljski sastanci kod ove učiteljice (a imam iskustva i kod starijeg deteta) imaju svoj dnevni red od kog se ni pedalj ne odstupa dajući samom sastanku prijatnu ozbiljnost i jasan smisao. Sam tok sastanka podrazumeva konstruktivno učešće roditelja sa sveprisutnim osećanjem ko je gazda u učionici. Time se onemogućava napadnim i iskompleksiranim roditeljima da dominiraju nad ostalima. Oseća se nenametnuta ali kontrolisana jednakost među prisutnima, što daje optimizam i dovodi do zaključka da je roditeljski sastanak slika onoga što se odvija na časovima naše dece. Perfektnim pedagoškim autoritetom ova žena uliva strahopoštovanje kod roditelja, a samim tim i kod đaka, i donosi nešto što bi trebalo da je model koji bi sledili ostali prosvetni radnici.

Stavljajući učiteljicu o kojoj sve ovo pišem u neku eventualnu diskusiju o opravdanosti uvođenja đačkih uniformi, moj utisak je da njoj uniforma ne predstavlja sredstvo za skrivanje markiranih ili “sirotinjskih” majica (kako je u javnosti predstavljena ova reforma), nego kao sredstvo za rad đaka i zaštitu odeće od oštećivanja. Njoj ne trebaju đačke keceljice da bi naučila decu da modne marke ne prave razliku među njima. Za nju je huligan, sa fantomkom ili bez nje, huligan, i to je i nama roditeljima i svojim đacima jasno stavila do znanja. To je baza bez koje društvo, koje će u budućnosti graditi ovi osmogodišnjaci, ne može krenuti napred. Pedagog koji kažnjava , ali i miluje, sve u zavisnosti od zasluga, je nada u neke bolje dane. Pedagog koji ne deli decu ni po čemu sem po tome kako ispunjavaju svoje radne obaveze je klica iz koje će nići zdravo društvo. Ja sam tu klicu prepoznao u svakoj rečenici ove “stroge” žene. Ona je deo moje nostalgije.

Duško Sekulić (Duško Sekulić) @ Sre, 14.09.2016. 00:17
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka

Komentari

Smiley
vojvodina
@ Uto, 27.09.2016. 22:35
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka Sledeća blog poruka