Svako ima neke zasluge u životu, ja sam smislio, cvetni udar. Ako želite da vidite taj moj izum, idite ne zatvaranje pozorišnog maratona. Neki od vas, će reći kako se kitim tuđim perijem (cvećem), ali nek čitaju dalje, možda je ovo sve moja izmišljotina(pitajte moju učitelicu)?

Godine i datume slabo pamtim, ali pamtim događaje i to dobro.

Ne znam koji sam bio razred, mislim negde drugi treći ee. Mom razredu je pripala čast da posle neke predstave podelimo cveće. Moja učiteljica koja ( da bi je prepoznali) liči kad bi nekako ukrstili Brižit Bardo i Sofiju Loren to jest više kao Sofija sa plavim očima, nas je rasporedila u dve grupe. Svaka grupa je stajala kod jednog ulaza u parter. Da me pitate koja je to bila predstava , nemam pojma. Bio sam suviše nervozan. Čekao sam u prolazui sa drugarima iz svoje ekipe tiho raspravljao šta mi u stvari treba da uradimo. Ja sam imao neku svoju logiku, a neki se nisu slagali sa mnom. Neko je rekao, da trebamo podeliti cveće publici, svako je imao jednu ružu. Ja sam mislio, da je glupo da delimo publici cveće, oni su već dobili predstavu, a glumci treba da dobiju cveće.(a možda su bili i  karamfili) Na predvidjeni znak, ja sam, kao vodja moje kolone krenuo pravo na pozornicu, nisam ni gledao šta radi druga strana. Popeo se par stepenica i bacio cvet . To su, naravno, uradili i svi iz moje ekipe. Kad je inspicijentkinja izašla  i počela, nervozno da sakuplja cveće, znao sam da sam pogrešio, ali tad je bilo već kasno. Međutim publici se to svidelo i vidite, posle kad je uveden maraton sad je to postala praksa. 

Šta da vam ja sad kažem kao zaključak? Mogu vam reći da su svi likovi u ovoj drami izmišljeni, sem moje učiteljice Mirjane Borote.