Ima ta stara pricha o Tustom brdu.Pricha se da su neki ljudi zhiveli u nekom selu koje je okruzhivalo to brdo.
Poshto niko od tih ljudi nije bio na drugoj strani tog brda oni su verovali da je ono najvecje na svetu.
Zhiveli su u tom njihovom mikro-svetu i samo je on bio istinit. Ne znam da li su se pitali ima li zhivota iza toga brda, ali zasigurno nisu ishli na drugu stranu.
Oni su zhiveli lepo, imali su da jedu imali su da piju a glavni hobi im je bio da skupljaju mast. Ne znam zashto ali to im je bilo vrlo bitno.
Zazirali su od ljudi koji su prolazili kroz njihovo mesto i koji su preshli to njihovo brdo, oni su sigurno neki djavoli i nishta dobro od njih ne mozhe biti.
Opet poshto su se namnozhili zazirali su jedni od drugih jer je bilo sve manje mesta i sve manje masti.
Tako su oni zhiveli u konstantnom strahu i toliko su se bojali da su pocheli da se smanjuju. Postali su mali , toliko mali da sada nisu mogli ni u teoriji da predju to brdo.
U pochetku , kad su se pocheli smanjivati, bili su zadovoljni, mislili su da je to ok, bicje vishe mesta za sve.Kad su p[ostali toliko mali da ne mogu da dohvate kvaku na vratima tad im je postalo frka.Naishao je tada neki putnik namernik koji je video dobu zaradu u svemu tome pokupio ih sve i sada ih prikazuje u nekom cirkusu.
On je odushevljen njima em malo jedu i nisu puno zahtevni em mu donose poprilichan profit.
Chuo sam tu prichu i zamislio se. Ne zanam zashto, ali zhao mi bilo tih minijaturnih ljudi. Zamishljao sam kako su tuzhni njihovi zhivoti.
Ipak kontao sam to je samo pricha , to je neko izmislio. Nadam se.