Kada se jedan pesnik romantičar vratio iz posete Lazi Kostiću, pitali ga u Skadarliji kakav je Sombor. A on, sav onako zanesen, reče im: „Ljudi, kako se tamo dobro jede!“
Tako kaže legenda. I ja joj verujem. Iako čak ne pamtim ni o kojem je tačno pesniku reč. Verujem, jer se svako koga sam dovela u Sombor vraćao u Beograd s manje-više istom konstatacijom. Negde početkom devedesetih, moj dragi kolega i prijatelj Marko doručkovao je i ručao dvaput, a večerao triput. Svaki dan. Između dva uzastopna doručka, dva uzastopna ručka i tri uzastopne večere, do iznemoglosti je radio sklekove i trbušnjake, kako bi „oslobodio mesto“ za sledeću turu...
Ipak, kad god pomislim na trpezu u rodnom mi gradu, pomislim zapravo na samo jedno jelo. U stvari, na ono što se zove jelom, a u stvari je alhemija, magičan spoj namirnica koje su na prvi pogled nespojive: to je zapravo simfonija ukusa, sklad aroma koji ni najbolji pesnik ne bi mogao opisati, čarolija koja budi sva čula i čini da život i u najgrđim trenucima izgleda bar malo lepši.
Teoretski, stvar je jednostavna: krompir, testo, aleva paprika. Praktično, put do te simfonije i alhemije nije baš tako jednostavan. Potrebno je, naime, ono Nešto. U mom slučaju to Nešto ima veze s detinjstvom, sa ženom koju sam volela kao da mi je bila najrođenija, s ulicom u kojoj sam odrasla, s mirisom.
Kada sam pre nekoliko godina pisala svoju priču o nasuvo testu s krompirom, napisala sam je iz srca, u jednom dahu, kao što se obično pišu priče do kojih vam je stalo i za koje mislite da imaju nekog smisla. Ipak, prošle noći, družeći se sa grupom predivnih ljudi u jednoj predivnoj kući u Somboru, shvatila sam da sam je na neki način ukrala, da joj nije mesto u beogradskom nedeljniku, već upravo na mestu gde je nastajala. U rodnom gradu.
Na ovaj način, indirektnim putem, vraćam je vama koji ćete (je) razumeti. Čak i ako ne budete razumeli, dobro će vam doći da vidite u čemu je zapravo tajna i kako se magija ponekad dogodi slučajno.
Dakle, tu je:
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=444873