Pisalo je „Svi vi koji ulazite svoje nade ostavite napolju“.
Dolazio sam, videh tornjeve. Jedan moj prijatelj reče:" Kad vidim tornjeve znam da sam blizu kući" , na ulasku pisalo je „Dobrodošli u Opštinu Sombor“.
Čudan soj, samo somborci mogu svoj grad tako psovati i ljubiti, reče Veljko. Uvek im nešto nedostaje, uvek bi mogli nešto bolje od drugih ali kad treba baš i nemaju vremena, svi zanju šta im nedostaje ali podvrnuti rukave ne bi jer to nije njihov posao, upravo tada gledaju u plafon, imali su oni i fijakere i pesnike i slikare, čitava galerija likova iz istorije što gradili su tradiciju grada visi uramljena i nemo ih posmatra. Imaju somborci i danas fijakere al' samo u pesmi, psovku u rečniku, zajedljivost u misli i delu, foteljašku pohlepu u džepu, netalasanje kao politički ideal, stranačku polivalentnost, zbunjenost u mladosti, nesigurnost na ulici, nedogovornost u delu, nespremnost za čin, sujetu... malo je staviti samo ove tri tačke ima toga još. Plejada likova koji bi se lako protegli Danteovim infernom, svim spratovima i krugovima delanja, po zasluzi prema javnosti i grickanju savesti.
Ali.
Povod pisanija po ovim elektronskim listovima nije ispovest zarad okajanja besa, mea culpa . Povod je nada, koja još postoji i nije napustila ovaj atar.
Oprostićete mi ili još jedan greh na mom libru, spomenuću samo dve ličnosti.
Dve devojke su me inenadile a susreo sam ih baveći omladinskim radom. Jedna je sa sela a druga gradsko dete. Jedna je uvidevši problem koji je postojao godinama, zaćutkavan sa u sebi „šta je tu je“ odlučila da potroši sat svog slobodog vremena i reagujući na pravom mestu, bez imalo srama, rečnikom srednjoškolca objasni nedležima u jedinom gradskom autoprevozniku da đački busevi na relaciji Riđica-Stanišić-Sv Miletić-Sombor staju samo u centru i na glavnoj autobuskoj stanici, a da pritom učenici srednje ekonomske škole moraju da pešače nekoliko kilometara do svoje škole. Nađeno je rešenje koje nije koštalo ni dinara , sada bus ide do ekonomske škole ...
Sa drugom sedevši i očekujući čas anatomije na drugom broju Pogonika od nje kao srednjoškolke koja je pisala za isti, a prethodno iznenađen razmišljanjem mlade glave osmeljene da piše o vojniku koji nije žrtvovao svoju vojsku i biva mu suđeno što nije uplakao 220 majki, bejah obradovan njenim mišljenjem i uviđavanjem problema, spremnošću ka rešavanju, aktivnošću šesnaestogodišnjakinje koja ima vremena za čitanje i vanlektirskih dela, trenira košarku, učestvuje u radionicama „Ka omladinskom centru“...
Dve devojke, njihove godine i delo iza njih. Tri ili više tačaka stavio bih iza njihovog dosadašnjeg rada. Nada.
Ima ih još.
Nadam se ...