Sunčano, toplo popodne, živopisno, sa roze oblacima na plavom januarskom nebu. Mirisi leta lebde u vazduhu,
dragi sugrađani,
prosto mame u svoje dubine. Rešio sam da taj poklon prirode iskoristim tako što ću se dobro nadisati takvog vazduha trčeći na somborskom hipodromu. Leto, pravo leto, oko mene graja dece i baba što ih čuvaju ogovarajući druge babe, sve se razleže u eho koji odzavanja kroz lavirint selenčarskih zgrada. Išao sam ka hipodromu laganim, penzionerskim hodom, uhvativši jednu ruku za drugu iza pogrbljenih leđa i pognute glave. Tako se najbolje koncentrišem na spoljne događaje.
Na hipodromu, vidik se pružio u beskraj koji sunce polako bojadiše u crveni suton. Oko dva tri čoveka trče, zadihani i srećni. Buka grada sliva mi se u uši i pretvara u prijatne, lagane tonove. Krećem da trčim, prvo lagano, pa onda sve brže. U daljini, začu se nešto kao pisak lokomotive.
Na nekih 400 metara od početne tačke vidim policiju. Što se više približavam, konture dva policajca bivaju jasnije. Ubrzavam. Vidim ih sada sasvim jasno, grickaju suncokret. Pored njihovih nogu leži čovek. Preko glave prebačen mu je gornji deo njegove zelene trenerke. Ne miče se.
Stajem. Ne trči mi se više. Dva policajca pričaju o vremenu. Sutra će valjda kiša. Pored ispruženog leša protrči neki oblik života. Gledam tu pozorišnu predstavu.
- Sutra ćemo fudbal, danas ništa? – kaže jedan policajac.
- Možemo i danas. Zašto sutra? – odgovara drugi.
Osećam se kao na nekoj praksi. Kroz glavu mi prostruji Tolstojeva pripovetka ,,Smrt Ivana Iljiča''. Kao da smrt pripada samo Ivanu Iljiču iz Tolstojeve priče ili samo tom čoveku koji leži pored dva policajca, kao da je samo njima svojstvena, ostali mogu da budu indiferentni. Hladni. Spokojni i bezbrižni.
Pored ušiju mi proleti muva. Zunzara. Pitam se otkud muva zimi, da li zbog ovog letnjeg dana ili možda ide na leš. Izgleda da je proletela pored policajaca, mašu rukama kao da ih je napao roj pčela.
Stiže hitna pomoć. Grad Sombor tone u sve veće crvenilo zašlog sunca. Predstava mi je dosadna. Mada, moram priznati da sam i ogladneo. Dok se vraćam kući, nikako da se otarasim dva poslednja stiha Remboove pesme ,,Spavač u dolu''...

S nogama u cvetnoj perunici leži,
Ali ne udiše miris cveća sveži,
Već k'o bedno dete smeši se, i sniva.

Hladno mu je: topla, o zemljo mu budi!
Pružio je mirno ruku preko grudi,
Iz rane na boku krv mu se razliva.

Da... sve je simbol, sve preneseno značenje...