Goran Jovanović > Ma, zabole me..

Ovde ( na SoInfo ) ima jedna lepa rubrikica. Zanimljivosti ( dole-levo )..
I kad pročitam te neke crtice iz prošlosti Sombora i okoline, ne mogu da se ne zapitam: Šta se dogodilo??
Sombor bio prvi u ovome... pa bio prvi u onome... pa ovde bilo najviše ovoga... pa najviše onoga.. pa ovde živeo ovaj... pa živeo onaj...
Da se razumemo: takve zanimljivosti nisu samo ekskluzivitet Sombora. Naravno da i drugi gradovi imaju svoju tradiciju, svoje velikane, svoje vizionare..
Ali, pošto mi ipak živimo u Somboru ( ili smo na neki način vrlo vezani za njega ), onda se drugim gradovima neću baviti.
Šta hoću da kažem?
Čitajući te crtice, ne mogu a da se ne zapitam: A kakav doprinos smo mi ( naše generacije ) dali svemu tome? Hoće li i iza nas ostati neka zanimljivost? Neko dostignuće? Šta će neki budući moderator ovog ili nekog drugog sajta ( za 50, 60, 100.. godina ) stavljati u tu rubriku?
Šta će hroničari zabeležiti iz našeg perioda?
E sad. Ne želim napamet i paušalno da kažem da nećemo ostaviti ništa iza sebe, jer time bi se trebalo mnogo ozbiljnije pozabaviti, ali slutim da spisak naših dostignuća baš i nije impresivan.
U krajnjoj liniji, čak i da jeste impresivan, zašto ne bi bio još impresivniji?
Ili da probamo ovako: a šta smo to uspeli da upropastimo? Šta ćemo ostaviti u lošijem stanju nego što smo zatekli?
Naravno, imamo tu nesreću da živimo u vrlo '' čudnim '' vremenima i to se sigurno mora uzeti u obzir. Ali, ne u smislu opravdanja, nego jednostavno kao činjenično stanje.
Jer, na primer... Jeste, teška su vremena.. Ali, ipak se nekako okreči neka fasada, a već sutradan na istoj toj fasadi piše da su Delije/Grobari zakon.. ( ili nešto još gore ). Ili se ipak nekako postavi nekoliko klupa u parku ili na ulici, pa već sutradan tih klupa nema ( ili su u takvom stanju da je bolje da ih nema )..
Da ne nabrajam dalje ( saobraćajni znaci, kante za otpatke, žardinjere... )
I sad... Niko me neće ubediti da je moguće išarati toliko zidova po gradu, a da to baš niko ne vidi?!
Da li je moguće uništiti 10 klupa u strogom centru grada, a da to niko ne čuje? Nisam to nikad radio, ali slutim da to pravi priličnu buku...
Ali ok... Ajde da pretpostavimo da je moguće da nikada niko ništa nije ni čuo ni video. Mislim, teoretski je moguće..
Isto kao što je teoretski moguće da nikome nije palo na pamet da ( recimo ) par noći osmatra Zmaj Jovinu ulicu, sa namerom da uhvati na delu nekoga ko piše po zidu Galerije '' Milan Konjović ''. Jer, neko piše, očigledno..
I da ne budem pogrešno shvaćen.. Uopšte ne mislim da je glavni problem u tome što će neki klinac napisati na zidu da je zaljubljen u neku Vesnu.. Čak nije toliko strašno ni ako napiše da nije zaljubljen..
Problem je što mi ništa ne vidimo i ne čujemo, tačnije što NE ŽELIMO da čujemo i vidimo. Što ćemo radije okrenuti glavu ili preći na drugu stranu ulice, samo da ne bismo videli i čuli..
Nedavno.. Vraćao sam se kasno kući i kod škole '' 21. oktobar '' na sred trotoara leži čovek. Momak. Očigledno '' ubiven '' od alkohola. Mislim, tu se muva dosta ljudi.. Neki idu na klopu u obližnju hamburgeriju, neki idu u obližnju diskoteku, neki idu do obližnjeg drveta da se olakšaju, neki idu da obave sve te tri stvari u jednom '' cugu '' i sl. A tip i dalje leži na sred trotoara. Ljudi, kad ga vide, pređu na put. Uglavnom, da sad ne dužim.. Među tim ljudima koji idu u obližnja mesta, prepoznam svog poznanika i zamolim ga da ovog jadnika barem podignemo.. U tom cimanju, jadnik se malo osvestio, živnuo, stao na noge i nekako se dogegao da ulaznih vrata u pomenutu školu. Seo na stepenice i, uz obećanje da će biti ok, dao nam voljno..
Sutradan ujutru nije bio tamo, što je ( valjda ) dobar znak..
Ne znam..
Ali, pokušavam da se setim koliko puta mi je neko ( roditelji, prijatelji i sl. ) rekao: '' ma, nemoj da se mešaš... ne petljaj se... ma, baš te briga... ma, boli te... ''.. Koliko puta je to svakome od nas neko rekao?
Mislim da su takvi saveti imali sve odlike epidemije u proteklih 50-60 godina.. Masovna pojava..
Poenta je: ako danas ne vidimo kako neko uništava klupu, sutra nećemo videti kada se neko smrzne na ulici, a prekosutra će nam biti potpuno normalno ako neko tog smrznutog jadnika još i išutira.
Naravno, ne mislim da je situacija ovakva samo u Somboru. Nažalost, mislim da možemo govoriti o globalnoj pojavi..
Danas je, inače, svetski Dan sećanja na žrtve holokausta. Kakve to ima veze sa većim delom ovog teksta? Možda naizgled nikakve.. Ali, nije li i to počelo tako što je neko nekome nešto napisao na zid ili na izlog, a neko to nije HTEO da vidi?
Goran Jovanović (gox) @ Sub, 27.01.2007. 17:15
Prethodna blog poruka

Komentari

Ali, pokušavam da se setim koliko puta mi je neko ( roditelji, prijatelji i sl. ) rekao: '' ma, nemoj da se mešaš... ne petljaj se... ma, baš te briga... ma, boli te... ''.. Koliko puta je to svakome od nas neko rekao?

toliko puta, da sam se ja zapitao jesam li ja lud, i da li stvarno gresim sto se u takve stvari petljam.. i sto je najgore, gledajuci celokupnu situaciju, pocinjem stvarno da se pitam cemu
dvnitycker
@ Ned, 28.01.2007. 15:12
dvnitycker
Da, potpuno je razumljivo što se čovek na kraju zaista zapita vredi li se mešati, primećivati, govoriti, skrenuti pažnju.. Čak je upitno vredi li uopšte biti dobronameran..
Međutim, sa druge strane, svet ne ide napred zahvaljujući onima koji uvek idu linijom manjeg otpora, nego zahvaljujući onima koji su spremni da rizikuju, da se suprotstave, da pokušaju nešto novo, da nešto promene, koji ne pristaju tek tako na ustaljene forme.. Jeste, takvi ljudi moraju biti spremni da će uvek biti u manjini, da će biti neshvaćeni, pa čak i izvrgnuti ruglu. Uostalom, ako pogledamo istoriju, većina velikih ljudi je u svoje vreme bila potpuno, najblaže rečeno, neshvaćena. A neki su čak i glavu izgubili. Ponekad je zastrašujuće kad vidiš na šta sve ljudi okreću glavu, čak i ako intimno znaju da nešto nije u redu. Naravno, sve ovo ima duboke razloge i o tome bi sigurno mnogo više mogli da kažu psiholozi, sociolozi i šta znam ko sve ne.. Ali, mislim da u pozadini svega uvek stoji strah. Strah od neprihvatanja, strah od podsmeha, strah od većine, otkud znam kakav sve strah.. Sa jedne strane, strah može biti snažan pokretač, ali sa druge strane, može biti i ogromna kočnica. Dakle, čini mi se da živimo u vremenu jako isprepadanih ljudi ( možda to važi za svako vreme ), a apsurdno je da nikada nije bilo više priče o hrabrosti, junaštvu, _určenju i sl. Uostalom, evo još jednog pitanja: Koliko puta si čuo ljude da govore: '' Ma, ja bih to odmah rešio '' ... '' Ne bi on meni tako.. ''... '' Ma, je__ću mu kevu ''.. '' Ma, trebalo je da mu... '' i slično? Milijardu puta! Da ne generalizujem, ali nekim čudom, baš ti koji tako pričaju najteže rešavaju vlastite probleme.. No, siguran sam da ipak postoji ogromna količina pozitivne energije i hrabrosti u ljudima, ali prosto ne znaju kako da je artikulišu.. Dakle, nade ima.. ubedjen sam..
gox
@ Ned, 28.01.2007. 16:17
Ja verujem da puno ljudi razmišlja na taj način samo što ne mogu da se pokrenu sa mrtve tačke, jel kad se jednom umrtviš počneš stvari da prepuštaš slučaju, a to je ono što ne valja!

Takvim ljudima treba primer, neko na koga će se ugledati!!!
nepechon
@ Sre, 31.01.2007. 20:57
takvim ljudima treba diktatura :)
pcmaniac
@ Sre, 31.01.2007. 21:05
pcmaniac
U uvodnom tekstu bloga Jovanović je sajno objasnio srž problema koji je u sadašnjim vremenima, nažalost, snažno izražen. 

Izdvajam fragment koji mnogo govori, a još više poručuje:

Čitajući te crtice, ne mogu a da se ne zapitam: A kakav doprinos smo mi ( naše generacije ) dali svemu tome? Hoće li i iza nas ostati neka zanimljivost? Neko dostignuće? Šta će neki budući moderator ovog ili nekog drugog sajta ( za 50, 60, 100.. godina ) stavljati u tu rubriku?
Šta će hroničari zabeležiti iz našeg perioda?
E sad. Ne želim napamet i paušalno da kažem da nećemo ostaviti ništa iza sebe, jer time bi se trebalo mnogo ozbiljnije pozabaviti, ali slutim da spisak naših dostignuća baš i nije impresivan.
U krajnjoj liniji, čak i da jeste impresivan, zašto ne bi bio još impresivniji?



RMilica
@ Ned, 05.06.2011. 19:52
RMilica



Ali, pokušavam da se setim koliko puta mi je neko ( roditelji, prijatelji i sl. ) rekao: '' ma, nemoj da se mešaš... ne petljaj se... ma, baš te briga... ma, boli te... ''.. Koliko puta je to svakome od nas neko rekao?
Mislim da su takvi saveti imali sve odlike epidemije u proteklih 50-60 godina.. Masovna pojava..
Smiley
Moram da se pobunim.
Nisu se takvi saveti delili u proteklih 50-60 godina.
Imam 60 godina, a to znači da sam rasla i odrasla uz sasvim drugačije savete. I živela u skladu sa takvim savetima.
Ali...
Živelo se mirno, a ako nekome pokušaš pomoći, odbraniti ga, ako negde i plane varnica -  nisu se potezali noževi, močuge, nije desetak ljudi  bakandžama šutiralo nemoćnog pojedinca, a kamoli da se potezalo oružje i pucalo...
I, putnik, namernik, ako mu je ćef, mogao je bezbrižno prespavati u bilo kom parku.
Mislim da se takvi saveti dele poslednjih dvadesetak godina.
A šta će ostati iza nas?
Smiley
Tu bih mogla da pišem, pišem i pišem...
seka
@ Pon, 06.06.2011. 16:14
seka
Da biste komentarisali blogove, morate biti ulogovani.
Prethodna blog poruka