Dragi sugrađani,
upoznao sam jednu baš neobićnu ženicu. Na zabavi, koju je moja rođaka priredila povodom proslave još jednog Petka, pojavila se njena stara prijateljica. Tako dugo se nisu videle! Rođaka je bila prijatno iznenađana. Bio sam i ja.
Nakon što se izvinila što je banula eto, tek tako, sela je na stolicu pored mene. Crnka, sa otprilike četrdeset godina iza sebe, obučena u neki beli komplet, delovala mi je lepo, ali nekako istrošeno. Lepota vremenom pregažena, to Vam je. Dobro, to mi nije smetalo, jer ja volim ta lica za kojima se nekada ludovalo, a danas su na njima vise samo setne oči i gomila pravilno raspoređenih bora.
Nakon što je sa rođakom razmenula par formalnih reči, ženica je odmah navalila na svoje pivo. Primetio sam da ima zaista dobar, iskusan cug.
- Živeli – rekao sam joj.
- Živeli – odgovorila mi je i sasula punu čašu na eks.
Zatim joj je pogled skliznuo na mene. Brzo. Ja sam se uplašio tih krupnih očiju, spustio pogled i ponovo zgrabio čašu ,,Džeka''. Bilo je u tom pogledu neke sudbine, teške, neke DOŽIVLJENE priče, nekog bola za poštovanje. Osećao sam nedostatak snage da zađem u dubinu njene ličnosti. Bojao sam se istinitosti njene poezije.
- Izvini, ali ja nisam čuo tvoje ime – pitao sam je.
- Ha! Moje ime? Somborka – rekla mi je cinično.
- Somborka?
- Somborka.
Nastavila je da pije gledajući u prazno. Rođaka je uz pesmu ,,Devojka sa Ipaneme'' plesala sa nekim... rođakom valjda. Kada je muzika stala, svi su se ponovo latili svojih čaša.
- Ana, znaš da radim u prodavnici – rekla je Somborka k’o da puca iz pištolja, negledajući ni u koga, par ljudi se čak namrštilo zbog toga što je ona sad počela da priča neku svoju priču – Znaš, sa Perom sam kao u braku. Tako mi je lepo. Prihvatio je ona moja dva klinca kao da su njegova. Da li mi veruješ Ana, da mi on donosi dorućak u krevet, u krevet Ana! Meni Ana!
- Aha... Pa Pera je uvek bio dasa – rekla je rođaka gledajući u rođaka valjda.
- Vodi me na izlete, u šetnje... Pa mi prića o Crvenkapi, kao da sam dete, pa mi uzbere cvetić, pa o Ivici i Marici, pa me ljubi, ljubi. Ćas ovde, ćas onde... – pričala je zaneseno Somborka. Govorila je ,,Ć'' umesto ,,Č'', a to je zvučalo vrlo uzbudljivo. Niko nije na njenu priču obraćao pažnju. Osim mene. Čak sam se odvažio da joj pogledam u oči. Video sam da plače.
- Ali, Ana, gde ja da šetam? Ja do posla mogu žmurećki. Kako da šetam? Dosadno je... Ana. Gde da šetam? Ali on hoće... tako eto, da me kao iznenadi. Bože... mnogo je dobar... Ne razumem kako je tako dobar – nastavljala je da priča Somborka i dalje, mirna kao voštana figura, bore su joj bile pune suza, lice plodno. Nije ni primetila da je rođaka izašla sa rođakom valjda. Negde.
- Ja razumem – pomislio sam hrabro. Onda je okrenula to vlažno lice prema meni i pogledala me pravo u oči. Preznojio sam se.
- Tako eto... Imaš li ti cigaru? – pitala me je.
- Ne... – rekao sam zbunjeno. Vaš sugrađanin nažalost ne puši, a čak ponekad i ne pije.
- Da... dobro... Imaš li devojku...? – pitala me je kao neka zla nastavnica matematike klinca koji sigurno nezna zadatak.
- Ne... To jest... Da... Imam bivšu devojku... – rekoh, a bolje da nisam.
- Da... Ti ništa nemaš – rekla mi je to kao što ljudi prosjaku daju dinar, samo da ih se nekako otkače. Potom je pitala neku babu pored nje za cigaru. Zapalila je, uzela čašu piva i počela da izbacuje dim iz usta kao presahla aždaja.
Pijuckao sam ,,Džek'', sedeo i slušao muziku s radija. Mislim da je Goran puštao ,,Just a Man'', Faith no More. Somborka je davno napustila stan moje rođake. No, ne i moju glavu. Želeo sam da znam ko je ta žena, želeo sam da je vidim kako ide na posao, kako prodaje mušterijama robu, kako šeta svoje klince, želeo sam da znam da li se nekada i smeje. Iznad svega, interesovalo me je kakve joj je boje san, kao što kaže Flober Lujzi Kole u pismima.
I tako... ponovo su svi otišli na spavanje. Ja sam ostao budan. Dugo, dugo... da Lutam kroz moje omiljene košmare...