Dragi sugrađani, ove nedelje Lutao sam po glavnom gradu naše domovine. Neobičan događaj zbio mi se u nedelju, u danu kada je vašem umornom sugrađaninu um najaktivniji i kada mu srce najbrže lupa. Probudio sam se u šest popodne. Sunce, ako ga je uopšte i bilo, već je davno zašlo. Vazuh je bio topao, što doduše nije bila ni malo neobična pojava u danima večnog proleća. Noć, dragi sugrađani, i blagi mamurluk kao zaostavština prethodne noći, izmamili su me na Knez Mihajlovu ulicu. Špartao sam polako, polako, gledao ljudima u lice. Na njima, dragi sugrađani, ja sam video nedelju. Svi su bili tako bliski jedni sa drugima, tako topli, da sam smesta želeo da ih sve pojedem. Na kraju Knez Mihajlove ulice, kod Kalemegdana, seo sam na jednu kantu, da se odmorim i okrepim hladnim ,,Švepsom''. Pored Biblioteke grada Beograda, ispod par svetlećih novogodišnjih ukrasa zeleno-žute boje, sličnih onima koje sada gledamo u Somboru u Kralja Petra ulici, spazio sam jedno ogromno žensko telo. Ličilo je na Vilendorfsku Veneru, dragi sugrađani. Oblo, oblo, oblo. Počeo sam da buljim, da buljim. Onda, dragi sugrađani, desila se prava retkost. Obično meni prilaze tako neobične ZANIMLJIVOSTI, a ne ja njima, ali ovoga puta rešio sam da priđem upravo ja.
- Danima te gledam – lagao sam.
Nasmejala se.
- Mislio sam... ako hoćeš... voleo bih da odemo negde na piće – lagao sam.
Njena debela crnačka usta razvukla su se u još širi osmeh.
- Znam odlićno mesto... mesto gde toče egzotična pića – govorio sam joj iskreno.
Osetio sam kako joj masivno telo podrhtava ispod prolećne odeće. Od radosti valjda. I... dragi sugrađani, otišli smo kod ,,Detektiva'' blizu železničke stanice. Na apsint poznat kao ,,Zaljubljeni Herodot’’ koji je spremao Detektiv lično...
Počeo sam da joj pričam priču o smederevskoj pesnikinji Maji Tristanović, osamdesetogodišnjoj devojci, još uvek krepkoj i živahnoj. Starica je bila zanimljiva zbog svog života posvećenog poeziji. Nakon što se probudila iz dvogodišnje kome, u koju je pala u svojoj sedamnaestoj godini jer ju je pijani otac gurnuo niz stepenice, dala je neobičnu izjavu doktorima. Rekla je da je u mraku svoje glave vodila ljubav sa Isusom Hristom... i od tada piše poeziju. Dragi sugrađani, moja Venera se zacenila od smeha. No, to nije bilo loše... Sećam se da smo brzo završili izvan Beograda, tamo gde je bilo moje privremeno boravište. Bila je tako ukusno debela, nahranila me je svojom punokrvnošću. Ujutro, dok sam budan ležao na krevetu, želeći da osetim taj teret ponovo, ona se, dragi sugrađani, samo nasmešila i rekla:
- Prijatelju, svaka preteranost je štetna, a svaka umerenost nekorisna... Vidimo se...
Moram priznati da mi nedostaje toplota tog teškog tela... Tog tela nalik na zemljinu kuglu. Bože...