Kad pomislim na Sombor,setim se mnogo loših stvari.
Sombor je poslednjih godina jako oronuo,prvenstveno zbog činjenice da ga je napustilo mnogo mladih ljudi,
pa je usled toga postao nekako siv i prazan.
Al onda se naravno setim moje porodice,koja je za razliku od mene i dalje obitava u našem malom gradu.
Setim se naravno imoja dva najjjbolja pajtosa.
Njih dvojica nastavljaju bespoštednu borbu da povrate stari duh našoj varoši i da ona zbaci ove sablasne kulise i vrati onaj šeretski duh koji ju je kroz istoriju vazda krasio.
Setim se naravno Triletove sobe.
To je za mene jedini prostor u Somboru gde se osećam taj šmek,gde sve uvek vrca idejama,gde su svi opušteni i slobodno iznose svoje mišljenje.
Danas je Triletu bozić i dok ja ovo pišem osećam nostalgiju.
Nedostaje mi ta njegova soba i sav taj Sombor u njoj.
Sretan bozić svima koji ga slave,a posebno svim onima koji obitavaju u tom pravom Somboru.