Čitajući dnevnu štampu primetio sam da se iz dana u dan provlači pitanje zainteresovanosti stanovništva u Srbiji za izbore i uopšteno politiku. Tekst koji je meni najviše privukao pažnju je „MLADI NE VERUJU POLITIČARIMA“, objavljen u novinama „Blic“, 14. decembra 2006. godine.
Naime, istrazivanje studentske organizacije APEM iz Beograda kaže da većina mladih ljudi neće izaći na predstojeće izbore, a razlozi su razni, npr. razočarenje, strah, nezainteresovanost... Zaključak „Blic“-a je sledeći „Stranke nešto ubrzo moraju promeniti kako ih armija mladih birača ne bi bojkotovala“.
Međutim, ne bih se složio sa tim. Istina je da u Srbiji postoji problem nezainteresovanosti stanovništva, a naročito omladine, za politiku. Ali čini mi se da srž problema leži u nama samima (omladini), a ne u političkim strankama.
Zaustavite nekog mladića ili devojku na ulici i upitajte ih: „Ko je predsednik, a ko premijer Srbije?“, „Koja je razlika između predsednika i premijera?“, „Koja ministarstva postoje?“, „Kako se bira vlada?“... Uopšte me ne bi iznenadilo njihovo poluznanje, ili čak potpuno neznanje u nekim slučajevima. Glavni problem omladine je neinformisanost. Najgore u svemu tome je što nisu ni svesni svog neznanja, pa bivaju marionete nekih stranaka (bili smo svedoci), koje unajmljivanjem poznatih bendova (za ogroman novac) pokušavaju pridobiti njihovo poverenje. Ljudi sebi često daju za pravo da izgovaraju pogrdne reči na račun visokih državnih funkcionera iako nisu upućeni u trenutna politička zbivanja. Pitam se da li postoji još neka država u Evropi, izuzmemo li Balkan, gde postoji ovakvo ponašanje. Informišite se malo pa tek onda možemo da pričamo o politici!!!
Pretpostavljam da ste čuli rečenicu „TITO je kriv za sve“., ili „Da nije bilo Slobe sve bi bilo bolje“. Nemojte njih da krivite za nedaće, krivite naše roditelje koji su glasali za Miloševića i koji su bili slepo odani i poslušni TITU. Upitajte se šta jedan čovek iz Evrope može da pomisli o nama kada jednom čoveku damo 90% podrške, a ubrzo nakon toga ga rušimo sa vlasti i pljujemo po njemu, osim da smo glup narod. Treba nad nekim da se izvrši atentat kako bi shvatili koliko je taj čovek vredeo za Srbiju. Ponavljam, nisu krivi političari nego mi sami, zato što glasamo za ljude koji daju lažna i neostvariva obećanja kao što su „Srbija do Tokija“, „Kosovo je srbija“, „Niko neće ići u Hag“... GLUPOSTI!!!
„Šta moj glas može promeniti?“ Verovatno ste i vi nekada izgovorili ovu rečenicu. Ona oslikava „zrelost“ našeg biračkog tela. Reci te mi, čiji glas može nešto promeniti, ako ne naš! Kada će ljudi shvatiti da u Srbiji sve zavisi od politike? „U ovoj zemlji ništa ne valja“. Zašto se onda ne bi potrudili da nešto promenimo. Svojim glasom i borbomu politici određujemo svoju sudbinu. Preuzmite odgovornost i ne bežite od stvarnosti. Dosta vremena će proći dok ne ispravimo greške svojih roditelja, ali ne treba gubiti nadu u bolje sutra.
Nemojte da ostanete kući 21. januara, ali pazite da ne napravite grešku pri izboru.

Ako se mi ne bavimo politikom, politika će se baviti nama!